Kako Desanka Maksimović inspiriše nove generacije

Desanka Maksimović, pesnikinja koja je ostavila neizbrisiv trag u srpskoj književnosti, svojim delima dotakla je srca svih generacija.

Njen pesnički izraz, bogat emocijama i dubokim razmišljanjima, uvek je bio most između prošlih vremena i savremenih pitanja. Među najlepšim delima njene poezije svakako je pesma “Čas istorije”, koja nas poziva da se setimo važnosti iskustava, ali i da se okrenemo budućnosti sa nadom i verom. Ova pesma je više od umetničkog izraza – ona je poziv na slobodu, istinu, i odgovornost, a ujedno podseća na snagu učitelja i učenika u procesu neprekidnog učenja.

U pesmi “Čas istorije“, Desanka Maksimović slika trenutke iz školskog života, kroz lik učiteljice koja ima zadatak da prenese istinu i vrednosti učenicima. Sa svakim stihom, pesma nas vodi kroz promene u društvu, ali i u svetu učenika i učitelja, pozivajući nas da se setimo snage koju nosi obrazovanje i da se okrenemo budućnosti sa pažnjom prema prošlosti.

Pesnikinja piše o času u kojem učenici ne samo da uče istoriju, već postaju nosioci novog doba, pozvani da stvaraju i menjaju svet.

Ona prikazuje borbu za istinu, ali i moment kada učenik preuzima ulogu učitelja. Ova pesma nije samo refleksija prošlih vremena, već i poziv na akciju, na stvaranje slobode, istine i radosti.

“Čas istorije”

Do juče su preda mnom klupe
devojke smernih skuta kao u buba,
i savijale se oko mene sve tešnje
kao ladolež oko stuba.

Bivalo je ponekad na času
kao u svečanom pozorištu,
gorele su oči devojaka,
videla sam kako pogledom ištu
da istinu izvučem iz mraka.

I govorila sam ponekad s verom i žarom,
ponekad kao sveća sam
pred njima izgarala,
ali govororila sam o nedoživljenom, starom,
o onom što nisam ja stvarala.

A sad je došao veliki trenutak
o kome čovečanstvo davno sanja:
kad učenik treba učitelja da vodi.
Pustite me da sednem tamo u kutak
i pričajte vi meni sad o slobodi.

Istine sad vi preda mnom otvorite vrata,
oživite događaje i lica,
uvedite me u vrt činjenica
gde svaka stopa, svaka staza vam je
kao život rođeni poznata.

Neka me sto vaših ruku uvis digne
odakle se vide svi vaši podvizi,
sve ljute bitke,
neka sevnu preda mnom kao oštrice britke
pre nego što legnu u korice knjizi.

Vodite me na izvorišta
te nabujale prolećne vode
što pred sobom sve obara.
Vodite da čujem prvi smeh slobode,
pričajte vi sad kako se sloboda stvara.

Pričajte mi s ponosom, uz klicanja,
neka se svi našoj radosti čude!
Neka se prvo u našem razredu zbude
ono o čemu čovečanstvo večno sanja!