Kroz sve moje školovanje, matematika je imala mesto broj 1.

Sve do pojave veštačke inteligencije, branio sam smisao tako podešenog kurikuluma budućeg inženjera informacionih tehnologija. Jer zaboga, neko mora da komunicira sa tim prokletim mašinama.

A nije da nisam jako često razmišljao o pravom uticaju mog obrazovanja na kasniju karijeru i život. Obično se završavalo sa neutemeljenim zaključcima da je sve to imalo efekta na… pa onda niz nikada dokazanih pretpostavki (matematički način razmišljanja, sposobnost učenja, sposobnost rešavanja inženjerskih problema… hmhmhm). Čekaj, a gde ti je trebala sva ona trigonometrija? A geometrija…. jao a nacrtna? Analiza … uf neponovilo se!!!

Samo godinu dana nakon završetka fakulteta, ispostaviće se da ja nikada više neću komunicirati sa mašinama, već isključivo sa ljudima koji komuniciraju sa mašinama. Moj posao bio je uglavnom da vodim i organizujem te ljude. Vrlo lako se može dogoditi, da jedan od mojih sinova u bliskoj budućnosti, vodi i organizuje robote.

Da li matematika i u budućnosti zaista zaslužuje toliko prostora, vremena i temeljnog učenja kao do sada?

Šta su činjenice u mom slučaju i većini ostalih oko mene (neakademsko bavljenje medijima i tehnološkim preduzetništvom)?
1) Većinu vremena na fakultetima, obučavani smo da programiramo mašine. (neki su učili da ih projektuju i dizajniraju, ali to nije bilo na mom fakultetu)
2) Matematika koja je prethodila, bila je učena u te svrhe.
3) Zanemarljivo malo vremena (možda ni malo) učili smo o prakatičnim primenama računara. Kasnije, kroz čitavu svoju karijeru, isključivo sam o tome razmišljao.
U moje vreme, a verujem i sada, ljudi su završavali (tech related) fakutete praktično bez ozbiljnog poznavanja smisla i mogućnosti interneta koji je tada menjao svet, kao što to sada čini AI.
To su obično bili uvodni paragrafi knjiga o programiranju ili račuarskim mrežama (njihovim teh karakteristikama). O tome se fenomenološki, sociološki, filozofski, itd nije uopšte učilo. Ti predmeti, na primer, sećam se sociologije na FON-u, bili su ismevani i tako tretirani i od fakulteta i od studenata. Suštinski uticaj tehnologije na društvo nije uopšte izučavan, osim površinski.
4) O preduzetništvu 21. veka, metodologijama inoviranja, kreativnim procesima … na fakultetu nisam imao ni jedno jedino predavanje. Ovo su sve za mene bila mnogo važnija i korisnija saznanja od bilo čega naučenog na fakultetu. Uvek sam govorio, da je najveća korist fakulteta, to što sam imao samopouzdanje da mogu položiti svaki sledeći životni ispit. (Da li se isplati sav trud i vreme samo zbog toga?)

Da ne idem dalje, nazirete poentu.

Dolazimo do veštačke inteligencije. Kao što sada svet uveliko otkriva, glavna osobina veštačke inteligencije, koja ga sada oblikuje, jeste njena sposobnost da sofisticirao komunicira. Sada mašine imaju mogućnost da razumeju sve ljudske jezike. Dakle, ako neko govori vaš jezik, sve manje imate potrebu da vi govorite njegov (ah ti Amerikanci opet). Učenje mašinskih jezika, programiranje, odnosno ono odozgo pod 1, postaće važno za jako mali broj ljudi. Ostali će sa mašinama komunicirati kao što komuniciraju sa mnom ili sa tobom.

Međutim, sasvim sam ubeđen da će bar još deset godina, besomučno izučavanje trigonometrije, logaritama, kvadratnih jednačina, integrala itd itd zauzimati 80% težine i vremena obrazovanja prosečnog inženjera nekog od tehničkih fakulteta. Sasvim isto bih rekao i o osnovnim i srednjim školama.

Ljudi, naprosto, više nemaju opravdanja da veliki deo svog vremena provode uz nauke koje ih zbližavaju mašinama, a udaljavaju od ljudi.

Da nam društva ne bi bila ovakva kakvim ih vidimo danas, neempatična, apatična, potrošačka, pragmatična… mi sada možemo bez ikakvih posledica čak i na prirodnim naukama, forsirati teme od značaja za celo društvo.

Zašto ekologiju ne uče IT inženjeri? Kako je antropologija tim ljudima nebitna, a bitna je nacrtna geometrija?

Zašto ugroženost biljnog i životinjskog sveta na planeti nije danas važniji predmet od verovatnoće? Ne od razumevanja i primene verovatnoće, već od recimo nedelja i nedelja kombinatorike, varijacija bez ponavljanja itd.

Uostalom, fakulteti bi najvrednije i najpametnije među nama trebalo da osnaže veštinama razmišljanja, pre svega sa aspektom pozitivnog uticaja na planetarno najvažnije teme (smanjivanje razlika između bogatih i siromašnih, iskorenjivanje konflikata, klimatkska kriza, ekologija, izumiranje biljnog i životinjskog sveta…. you name it), a oni posle sa tim znanjem mogu posledično učiniti dobro i sebi. Trenutno je obrnuto.

IT inženjer izađe sa fakulteta bez trunke mentorisanog promišljanja o etici, moralu, sociologiji, antropologiji… ali zato ima jasnu ideju kako da se obogati i ostvari univerzalni cilj, stvori jednorog kompaniju (da postane milijarder). Potom se njegov model predstavlja kao uzor svima, a onog koji je sve svoje vreme i trud uložio da spase polarne medvede ili orangutane, ne poznaje niko.

Kako onda da takav čovek, koji će svakako umeti da zaradi dovoljno za sebe i porodicu, bude zainteresovan za nešto više od toga? Kada smo svesno dizajnirali ovakvo obrazovanje, zašto se sada čudimo društvu u kome živimo?

Ono što su najvažnije osobine jednog stručnjaka, mi prepuštamo slučaju i tako iz generacije u generaciju.

Autor: Dejan Restak (Zdrava zemlja)