Pravo na čistu vodu je ljudsko pravo

„Pravo na čistu vodu“ danas zvuči kao luksuz, a nekada je bilo podrazumevano, seća se Branko, gledajući u zagađeni Dunavac.

“Pola Karaburme je naučilo da pliva na Dunavcu, bilo je čisto. Kao dečak, za čas bih napunio dve čuvarke riba, štuka, šarana, bucova, bandara, a sada se ponekad nađe neka žaba”, žali se Branko, sedamdesetogodišnji građevinski inženjer, sedeći sa drugarom iz Udruženja za sport i rekreaciju na vodi ispred jedne od oronulih kaseta za odlaganje opreme u maloj marini kod Ade Huje, na tri kilometra od centra Beograda.

Dunavac – Od reke života do crne ekološke tačke

Nedavno je došlo do pomora tolstolobika, priča Milan, 75, bivši šef pogona Minela. Ceo Dunavac je bio beo, a smrad je bio jak. Voda je mutna, sivo-braon, u njoj plutaju fekalije, plastika i hemikalije. “Hteli smo da popravimo marinu, ali ne smemo da priđemo. Ako neko upadne u vodu, mora odmah u bolnicu” dodaje Branko.

Crnje od crnog

Ada Huja i Dunavac su jedne od najzagađenijih tačaka na Dunavu. Mirijevski potok tu donosi fekalni otpad iz mnogih naselja, kao i ulja i hemikalije. Na tom području nema centralne kanalizacije i ništa se ne prečišćava. Beograd je jedini glavni grad u Evropi koji direktno ispušta otpadne vode u Savu i Dunav na preko 100 mesta. Zamenik gradonačelnika Goran Vesić rekao je da se godišnje u reke izlije količina fekalija jednaka zapremini 60.000 olimpijskih bazena.

Prljavi tokovi – Beograd bez prečistača otpadnih voda

Najgore je u Dunavcu jer je Ada Huja decenijama služila kao odlagalište smeća iz Beograda, pre nego što je deponija preseljena u Vinču. Danas desetine kamiona svakodnevno istresaju građevinski otpad, praveći nasip koji zarobljava otpadne vode. Dunavac je postao slepo crevo puno smrdljivog mulja. Zagađenje odlazi u Dunav, između Ade Huje i Paradajz ostrva, i preti zarazama. Mnogi ljudi tu i dalje pecaju i jedu ribu, upozorava geolog Branislav Božović.

Glas struke i inicijativa – Zaštita vode kao javnog dobra

Žaklina Živković iz inicijative “Pravo na vodu” kaže: “Naš odnos prema vodi pokazuje kakvo smo društvo. Ustav garantuje pravo na čistu životnu sredinu, ali mnogi nemaju pristup čistoj pijaćoj vodi. Reke se zatvaraju u cevi ili zagađuju otpadnim vodama koje su prava ekološka bomba.”

Dramatično stanje voda, od severa do juga Srbije

Ana Milanović Pešić, naučna saradnica, objašnjava da zagađenje reka ugrožava ribe koje žive u čistim vodama, a istovremeno omogućava širenje invazivnih vrsta koje traju i u lošijem kvalitetu. Zagađenje se prenosi i na podzemne vode, što utiče na poljoprivredu i zdravlje ljudi.

Javno dobro dostupno svima

Inicijativa “Pravo na vodu” radi na rešavanju problema kroz akcije i istraživanja, sa ciljem transparentnosti i održivog razvoja. Milan Zlatanović, aktivista, kaže da žele da zaštite vodne resurse i obezbede pristup čistoj pijaćoj vodi svima, na neprofitnoj osnovi.

Iva Marković ističe da posledice najviše pogađaju siromašne koji ne mogu da kupe flaširanu vodu i piju zagađenu iz vodovoda. Inicijativa je napravila studiju “Fabrika žednih” koja detaljno opisuje problem.

“Pravo na vodu” i “Polekol” bore se za očuvanje voda, od mini-hidrocentrala do banja. Danas im je prioritet rešavanje otpadnih voda i izgradnja prečistača u Beogradu.

Planovi za Beograd

Kada je u pitanju Beograd, zamenik gradonačelnika Goran Vesić izjavio je u martu ove godine da je Grad odlučan da u narednoj deceniji u potpunosti reši problem otpadnih voda u prestonici izgradnjom PPOV na pet lokacija. I to zahvaljujući aranžmanu sa kineskom kompanijom China Machinery Engineering Corporation (CMEC). Aranžman je potpisala Vlada Srbije 2019. godine. Beograd planira pet postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda, vrednih preko 3,5 milijardi evra. Projekat podržava Kina i EBRD. Prvo postrojenje počinje gradnju u Velikom Selu ove godine.

“Implementacijom ‘kineskog aranžmana’ biće uložen 271 milion evra u prvu fazu. Druga faza bi trebala da košta između 400 i 600 miliona evra, u zavisnosti od tehnologije koju Grad bude izabrao, odnosno od toga da li će izbor biti spalionica za otpadni mulj ili nešto drugo. U okviru istog sporazuma, treba da se radi i na izgradnji kanalizacione mreže u Beogradu kao i na još dve fabrike za preradu otpadnih voda, u Obrenovcu i Ostružnici, približne vrednosti od 350 miliona evra“, najavio je Vesić.

Tehnologija i politika

Aktivisti upozoravaju da su sporazumi sa Kinom potpisani bez konsultacija sa drugim partnerima. Nema transparentnosti oko tehnologije, koja može biti zastarela i skupa. Zatim je predložen novi Prostorni plan do 2035. godine, a nije nacionalni Plan razvoja koji treba da definiše prioritete razvoja Republike Srbije, sa kojim Prostorni plan treba da bude usklađen. Pored toga, Prostorni plan se poziva na prioritete Nacionalnog investicionog programa do 2025. godine iako, prema zvanično dostupnim informacijama, Vlada Republike Srbije nikada nije usvojila ovakav dokument, niti je on javan. A konsultacija sa građanima, predmetnim strukama i dogovora oko opšteg koncepta i tehnologije nema. Naime, po njihovom stavu, ostalo je nejasno da li će se prečišćene otpadne vode iz budućeg postrojenja koristiti u industrijske ili poljoprivredne svrhe; takođe, ne zna se šta će se dešavati sa muljem koji nastaje kao nusprodukt procesa, i slično. “Odgovora na ova pitanja nema u javno dostupnim dokumentima. Oni su u takozvanoj tehničkoj dokumentaciji koja nije otvorena za javnost”.

Pozivi na dijalog bez odgovora

“Pravo na vodu” i “Polekol” pozivaju se na struku, i to na jednog od najboljih u njoj, Čedu Maksimovića, profesora emeritusa na Imperijal koledžu u Londonu. “Pošto ionako nemamo stara postrojenja, mi možemo da krenemo od nečega što je racionalnije, čistije i ekonomičnije i zaista budemo u ovoj oblasti vodeći u Evropi. Umesto toga, mi dajemo prednost nečemu što je zastarelo i skupo, po cenu kredita koje će morati da vraćaju naša deca i unuci”, prenosi portal “Mašina” aprila ove godine Maksimovićeve reči.

Koje rešenje Beograd zapravo gradi?

Po njegovim navodima, izgradnja postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda bi Srbiju, kada bi primenila savremenu, takozvanu plavo-zelenu tehnologiju, mogla da košta između dve i tri milijarde evra, a samo Beograd će verovatno koštati i do pet milijardi. Dodatni nepotrebni trošak će, kako navodi profesor, predstavljati održavanje takvih postrojenja.

Pored uštede novca, nove tehnologije koriste i manje prostora jer, za razliku od starih, podrazumevaju decentralizovan sistem sa više malih, dostupnijih postrojenja. U Velikom Selu je, recimo, za izgradnju pomenutog postrojenja rezervisano 100 hektara, dok postrojenje sa novom tehnologijom ne bi zauzimalo ni deset. Stara tehnologija troši i previše energetskih resursa. “Ako i izgradimo postrojenja za solarne panele i fabrike vetra, tu energiju ćemo potrošiti na nepotrebno prepumpavanje vode do centralizovanih postrojenja. Za razliku od toga, nove tehnologije dozvoljavaju da se gradi i u centru gradova, a sva mala sela mogu da imaju svoja postrojenja koja se lako i elegantno održavaju”, smatra on.

Profesor Maksimović iz Londona predlaže modernije, jeftinije i ekološki bolje tehnologije. Njegove preporuke nisu prihvaćene, a nema ni odgovora na njegove dopise.

Borba se nastavlja – Građani, organizacije i nada

Sve više građana podržava zaštitu životne sredine, ali svest još nije dovoljna. “Pravo na vodu” se povezuje sa evropskim i regionalnim kampanjama i nastavlja borbu. Inicijativa je postala članica Evropskog pokreta za vodu, učestvuje u regionalnim kampanjama “Spasimo plavo srce Evrope” i samitima boraca za reke, a zahteve “Ekološkog ustanka”, održanog 10. aprila ove godine, koje je sastavila, podržalo je 70 organizacija u zemlji.

A Milan i Branko još uvek imaju malo nade i vickast osmeh u očima. Oni se odavno bore za svoj “Beograd na vodi”, kako kažu. Milan je čak 2003. godine pisao projekat za probijanje kanala kroz rukavac Ade Huje, i verovao da će se sprovesti plan trajne sanacije koji je izradio Institut za vodoprivredu “Jaroslav Černi” 2016. godine.

Izvor: vreme.com, Foto: Vladimir Živojinović / Ras Srbija