Red je da se bolje upoznamo

Ima li nade da će naš razum i znanje postati ta sila koja nas ujedinjuje?

Balkanske podela i mržnja nas stalno vraćaju unazad. Razaranje koje su doneli nacionalisti i spoljni faktori ostavilo je duboke tragove.

Danas, deca Balkana su zarobljena u mržnji koju su nasleđivali, umesto da stvaraju bolju budućnost. Da li možemo prestati da živimo u ratovima, i početi da se ujedinjujemo kroz razumevanje i ljubav prema svojoj zemlji, kakva god ona bila.

Balkane, imaš još šansu da se probudiš, da se oslobodiš svojih demona.

Razum i znanje su jedini put.

U nastavku sledi autorski tekst i lični stav Dejana Restaka

Iako neki kažu da se Jugoslavija nikada zapravo nije ni rodila, ja sam eto rođen u toj nerođenoj zemlji i u njoj sam odrastao. To je moja zemlja kao što je nečija Hrvatska, Srbija, Slovenija, Rusija, Kina, Indija ili Nemačka.

Jugoslavija je bila samo nešto noviji konstrukt od svih ovih ostalih i zbog toga nije imala jednake šanse za opstanak. Kaznili su je da ne postoji na prvoj težoj krivini, a mi rođeni Jugosloveni, ostali smo u kanalu istorije, markirani kao naivni jugonostalgičari, utopisti, idealisti, ili prosto budale.

Oni pametniji, racionalniji i pragmatičniji, smislili su ratove devedesetih čiji će se krvavi epilog silom spoljnih neprijatelja nekako okončati, ali će mržnja ostati da se prenosi kao Titova štafeta s kolena na koleno zauvek.

Nego da se vratimo iz sadašnjojsti u moja sećanja i emocije, jer činjenice bolje poznaju intelektualci koji su je sahranili i prozvali tamnicom naroda, iako ja pamtim samo tamnicu mržnje. (naravno da nije sve u pamćenju, ne skači odmah, strpi se)

Moja zemlja nije komunizam, niti Tito, to je bio veliki problem moje zemlje poput problema posustalog liberalizma EU, ili oligarhije sadašnje Srbije. Da li ćemo zbog toga Srbiju pocepati na Šumadiju, Vojvodinu, Sandžak, Zapadnu Srbiju, Istočnu, Južnu… pa stati svako iza svog velikog vojvode, cara ili malog kralja? Koji konstrukt će pobediti?

Naravno da nećemo, nego ćemo oterati mafiju i naci mitomane sa vlasti (bio sam optimista i početkom devedesetih).

Moja zemlja je Sutjeska, Durmitor, Romanija, Maljen, Zlatibor, Kopaonik, Homolje, Plitvice, Istra, Dubrovnik, Triglav, Ljubljana, Zagreb, Sarajevo, Beograd, Nikšić, Mrzenci, Ohrid… (ne tražite koga sam izostavio i zašto sam nekoga pomenuo)

Jugoslavija je rokenrol, koncerti, neviđene žurke mladih iz svih delova zemlje, putovanja, more i lubenice usput, Josipa, Zana, Oliver, Arsen, Slađana, Miroslav, Čola, Ekatarina Velika, Šarlo Akrobata, Azra, Crni talas, Boba koji jede sendvič, Rok Petrovič, Križaj, Metaloplastika, Dražen, Pančev, Tuce i Kajtaz, brdo medalja na olimpijskim igrama, carevi košarke, vaterpola, rukometa, ponos, ljubav, strast, duhovitost, smeh, zanos, emocije, zajedništvo…

Moju zemlju su udruženim naporima razorili nacionalisti Balkana uz blagoslov svojih Bogova, a onda i razna belosvetska žgadija sa raznih strana ovog konflikta. Međutim da nije bilo nacionalista, ne bi bilo ni pokolja ni zločina, ni suza, ni bezbroj grobnica.

Siguran sam da je Jugoslavija najmanje loše uređenje ovih prostora, kao što je demokratija najmanje loše političko uređenje, a liberalizam najmanje loše društveno-ekonomosko uređenje. Na osnovu istorije duge preko 20 vekova raznih iskustava, sa raznim režimima, uređenjima, ratovima i revolucijama, oko ovoga bi se verovanto složila velika većina svetskih istoričara, filozofa, politikologa, sociologa itd. (osim oko Jugoslavije i Balkana naravno, tu je uvedena posebna nauka i definiše je balkanizacija. Ovde ni Zemlja više nije okrugla).

Svako od ovih uređenja imalo je i ima svojih velikih mana, ali to ne znači da je od Jugoslavije trebalo napraviti ratno područje večite mržnje, od demokratije kartel diktaturu, a od liberalizma oligarhiju. Sve ukupno pretočeno u neo-kolonije nacija koje su imale viših interesa od cepanja svojih kompleksnih država.

Sve to je bilo moguće, ali su moji zemljaci nažalost masovno podlegli hipnozi raznih miloševića, tuđmana i izetbegovića. Nije im odgovaralo da uče komleksnu ljubav i toleranciju, mnogo je bilo lakše prepustiti se iskonskoj mržnji.

Umesto toga, mogli su uspostaviti temelje demokratske Jugoslavije i taj sistem popravljati iz izbora u izbore, a ne uspostavljati šatro demokratije po malim iscepkanim kolonijama.

Teksas je odavno mogao da se otcepi sa svojim kaubojima i naftom od zabludele liberalne Kalifornije, ali iz nekog, mojim zemama neobjašnjivog razloga opredelio se za Sjedinjene Američke Države, njih 50, plus 326 indijanskih rezervata i što je najluđe, demokrtski suživot sa dojučerašnjim robovima koje su kidnapovali sa majkama i očevima Afrike. A ova deca Afrike umesto da krvavo zarate sa svojim dojučerašnjim krvnicima i zauvek žive u mržnji sa druge strane granice, nekako su se opredelili da poprave državu u kojoj su bili robovi i još uvek je popravljaju, ne odustaju. WTF????

Ideju da je poštena mržnja i rat uvek bolji od “veštačkog” mira i ljubavi, upravo je na svet doneo Karl Šmit, onaj tvorac naci Nemačke.

Ono što rastužuje to je što većina Balkanaca još uvek nije izašla iz hipnoze, a naročito zabrinjava mržnja koju prihvataju sasvim mladi ljudi, zapravo deca, počevši od osnovnih škola pa nadalje. Svog sina sam nakon osnovne škole jedva izlečio od zaraze nacionalizma koju je zapatio u pokušajima da se uklopi u sredinu.

Na primeru Rio Tinta i generalno rudarenja, eksploatacije šuma, naše prirode čitavog Balkana na prostoru ex-yu možete videti da su interesi nacionalista udruženi kada je u pitanju devastacija prirode i eksploatacija kako naroda tako i prirodnih resursa, ali kada je reč o propagandi, onda tu glume mržnju.

Dok crno tržište cveta, vrte se repa,
oružje i droga ne znaju za granice,
vere i nacije.

Vi ostali botovi populizma, mrzite se i čekajte neki novi rat do istrebljenja.

Kako je moguće da toliki ljudi posle svih ovih decenija nisu u stanju da raspoznaju da su sa jedne strane nacionalisti, a sa druge iskrene patriote, ljudi koji vole svoju zemlju onakvu kakva je bila, sa svim svojim komšijama i koloritnim narodima od Vardara pa do Triglava, njihovim crkvama, džamijama (zvao sam ih rakete kao dete), katedralama, hramovima … od Đerdapa pa do Jadrana. (znam, pesme vas nerviraju i mene, ali samo one koje pozivaju na mržnju).

Naravno da su, sada već ostarele patriote, svesne da od Jugoslavije nema ništa i niko normalan danas se ne zalaže za tu ideju. Jugoslaviju je poput Pompeje prekrio debeli sloj ratnog pepela devedesetih. Gotovo je sa tim. Samo iz pepela se ne diže Feniks, nego HDZ, SPS, SRS, SDA… vuk, tačnije vučići možda menjaju dlaku, ali ćud nikada.

Deco Balkana, ujedinite se makar razumom, ako se ne želite ujediniti granicama. Razum nema granice i razum je jedina sila koja konstantno raste, menja se i ne traži slepo verovanje, a prezire slepo vođenje. Jedini problem sa današnjim razumom čovečanstva je njegova kompleksnost usled duge preduge tradicije razvoja. Za mnoge je to prekompleksno, pa traže da im neko od “poverenja” to interpretira.

Najveći problem čovečanstva 21. veka su lažni prevodioci istorije razuma. Vaš najteži izazov odrastanja biće da prepoznate pravu istinu i pronađete društvo od poverenja. Kada jednoga dana sagradite društvo od poverenja, za vas više neće biti prepreka.

Zato vera u jednu knjigu, ma koliko ona bila lepa, mudra i moćna, iz veka u vek gubi trku sa verom u bezbroj knjiga, povezanih u jednu veliku mrežu naučnika koji je svakoga dana dopunjuju i unapređuju.

Sa jedne strane su sve reke ovoga sveta i okeani, a sa druge veštačka jezera, brane i ustajala voda.

Budite okean, a ne mala bara puna krokodila.

Autor: Dejan Restak (Zdrava zemlja), Foto: Canva