Otvoreno pismo: Ubijanje Palilulaca zagađenim vazduhom

Ovo otvoreno pismo je APEL za sistemskim rešenjem koji će se baviti očuvanjem životne okoline. Zagađena životna sredina naravno loše utiče na zdravlje stanovnika. Ljudi koji će iskreno i požrtvovano, ili pod silom zakona, želeti ili morati da spasu šta se spasti može. Ovo je nešto što mora postati način života, način razmišljanja. Pismo je otvoreno, dakle javno, a zainteresovana populacija čitalaca čine sve generacije, i sadašnje i buduće.

Pre svega, strašno je što o ovoj temi uopšte moram da razmišljam i govorim, ali situacija sa zagađenjem vazduha je toliko postalala zastrašujuća da smo tu gde smo i da se bavimo ovom temom. Ja sam se doselila u Višnjičku banju kao dete još 1985. godine. Sećam se da trava još nije ni počela da raste u parkovima, sve je bilo zemlja i doživela sam da posmatram kako se naselje razvija, rasla sam zajedno za Banjom. Trava i drveće na sve strane, svež vazduh, park u svakom naselju, prava oaza zelenila i mira. Nisam tada kao dete ni bila svesna svih prednosti života u Višnjičkoj banji – već sam onda bila i tinejdžerka i smetalo mi je što nema ničega blizu, što je bila loša povezanost sa gradom, itd. A sada iz perspektive odrasle osobe, zaista bih volela da sve bude kao nekad – jer ovo naselje ima više problema, a već duže je kao broj jedan, užasna zagađenost vazduha. Godinama unazad smo imali problem sa zagađenjem u zimskom periodu, zbog loženja svega i svačega, ali sve se intenziviralo u poslednje 2-3 godine, gde više nije važno koje je godišnje doba – užasan smrad se više puta dnevno proteže Banjom, a i okolnim naseljima kao što su Višnjica, Karaburma, Lešće, Slanci, Veliko selo, a znam da jednako veliki problem imaju i stanovnici Mirijeva i čitavog poteza duž ulice Mirijevski bulevar. I nije više isto, sada prosto kada smrdi znaš i jasno ti je, ma koliko da nisi upućen i stručan, da to što smrdi je neki otrov, neka štetna materija, jer ti momentalno bude muka, teško ti je da dišeš, grebe te grlo, a sve te fizičke senzacije ne prestaju odmah nakon toga što se skloniš. Kao neko, ko praktično ceo svoj život živi u naselju, mogu samo reći da nikada nije bilo ovako, apsolutno nikada, a situacija se samo pogoršava. Sada sam i majka dvoje dece, pa je moja zabrinutost time još veća, kao i ogorčenost prema nadležnim službama i njihove pasivnosti, jer želim da moja deca imaju isto bezbrižno detinjstvo kao što sam ja imala, a ne da ih vrlo često skoro panično uvodim u kuću kada se pojavi smrad da ne bi bile izložene štetnih materijama.

Suočena sa ovim problemom i svesna koliko je sve ovo opasno sam se spontano povezala sa stanovnicima naselja koji su moji istomišljenici, od kojih su neki znatno upućeniji u problem, od kojih sam i saznala da taj nesnosni smrad potiče od spaljivanja kablova i sličnih materijala koje obavljaju pripadnici romske nacionalne manjine a radi skidanja izolacije sa bakra koji bi kasnije prodali. Udružila sam se sa nekolicinom komšija i formirali smo neformalnu grupu građana “Pomozi mi, ne mogu da dišem” sa ciljem da pokušamo da rešimo problem koji imamo. Do sada smo sve pokušali, lepili plakate, delili letke komšijama, radi boljeg informisanja o ozbiljnosti situacije, poslali bezbroj mejlova raznim institucijama, zvali policiju, zvali vatrogasce, dolazile su i neke TV stanice da naprave reportaže o našem problemu. Kako nam se aktivnost širila i intenzivirala i kako smo stupali u kontakt sa raznim sličnim organizacijama građana ispostavlja se da praktično svako beogradsko naselje ima isti problem kao i mi – paljenje kablova od strane romske populacije. Da situacija bude još gora, nijedna od službi kojoj smo se obratili ne želi da se angažuje, prebacuje odgovornost na ove druge i tako u krug, vrte nas kao neke maloumnike. A paljenja su se intenzivirala poslednjih pola godine, dešavaju se više puta dnevno, u manjem ili većem obimu, ali rezultat je isti – jeziv zagušujući dim i smrad koji je pun dioksina i furana, izuzetno kancerogenih jedinjenja koja nastaju kao produkt paljenja, a kako nam se bliži ova zima, strah i ogorčenost samo rastu, jer smo svesni šta nas čeka. Iznad svega nas ljuti i besni činjenica da komunalna policija sve ređe reaguje, a po pravilu sa dosta zakašnjenja izlazi na teren i uvek imamo isti odgovor da nije zatečeno prijavljeno stanje. Vrlo često se ne javljaju na telefon za prijavljivanje problema. Jedina služba koja brzo reaguje i izlazi na teren su vatrogasci, ali oni rešavaju samo vrh problema, a korenom istog se niko ne želi da bavi, a svi iz ličnih interesa i koristi jer je paljenje kablova radi dobijanja bakra i kasnije prodaje istog na tržištu izuzetno unosan posao. Dodatni problem je što se počinioci krivično ne gone i po pravilu nemaju nikakav dokument za identifikaciju, pa se onda nadležne službe ne žele da bave time, dok bi sa druge strane, nekoga od nas prosečnih građana koji plaćaju sve obaveze državi i iz čijeg džepa i ide novac za plate svih tih silnih državnih službenika koji trebaju da rade za te iste građane, vrlo lako identifikovali i napisali ozbiljne kazne, verovatno i uhapsili da se usudimo da radimo nešto iole slično tome.

I kad se sve ovo uzme u obzir, ja sam kao jedna takva građanka i majka dvoje dece sve besnija i ogorčenija i nemam nameru da sedim više skršenih ruku već da sa komšijama iz svog i ostalih naselja preduzmemo sve mere koje su u našoj moći, da bismo sebi a pre svega svojoj deci obezbedili ono na šta imaju pravo, a to je ČIST VAZDUH! A roditelj kada štiti svoje dete ne preza ni od čega, to neka se zapamti!

U Beogradu, 30. 10. 2023.