Kako razgovarati sa detetom o tragediji koja se dogodila?

Kako razgovarati sa detetom o tragediji koja se dogodila, šta mu reći i kako mu pomoći da razume svoje emocije, prevaziđe strah i ponovo oseti sigurnost?

Kada kao roditelj čujete da se dogodila tragedija, teško je pronaći reči koje mogu da opišu šok, tugu i strah koji nastaju.

Ono što roditelj može da uradi jeste da pomogne detetu da razume ono što se dogodilo, da prepozna i izrazi svoje emocije i da, uprkos strahu, ponovo pronađe osećaj sigurnosti.

Kako objasniti detetu šta se dogodilo?

Najvažnije je da razgovor ne pokušavamo da izbegnemo. Psiholog Sunčica Jovanović savetuje jednostavan princip koji roditeljima može biti veoma koristan: Informacije – emocije – informacije.

Ovaj princip roditelju omogućava da istovremeno ne krije ozbiljnost događaja, ali ni da dete ne preplavi informacijama.

„Informacije – emocije – informacije“: jednostavan model za razgovor sa detetom

1. Informacije: prvo saznajte šta dete zna

Razgovor počnite jednostavnim pitanjem: „Šta si čuo/čula o tome šta se dogodilo?“

Slušajte bez prekidanja. Nemojte odmah ispravljati svaku rečenicu. Najpre pokušajte da razumete kako je dete doživelo događaj.

2. Emocije: pitajte kako se dete oseća

Kada dete ispriča šta zna, pitajte ga kako se oseća.

Na primer:

• „Da li si se uplašio/uplašila?“
• „Da li si tužan/tužna?“
• „Da li si ljut/ljuta?“
• „Da li te nešto posebno plaši?“

I dozvolite mu da kaže i nešto što možda ne očekujete. Neko dete će biti tužno, drugo ljuto, treće će reći da ga nije briga, dok će četvrto želeti da se igra kao da se ništa nije dogodilo. Različite reakcije mogu biti različiti načini na koje dete pokušava da obradi ono što je čulo ili doživelo.

3. Ponovo informacije: odgovorite iskreno

Kada čujete detetova pitanja i razumete njegove emocije, ponudite mu informacije koje su mu potrebne. Ne sve informacije koje vi imate, već one koje dete može da razume i koje su mu u tom trenutku potrebne.

Ponavljanje detetovih reči može da mu pokaže da ga zaista slušate

Kada dete izražava emocije ili prepričava ono što je čulo, korisno je povremeno ponoviti njegove reči.

Ako dete kaže: „Uplašila sam se.“

možete odgovoriti: „Uplašila si se.“

Ne treba mehanički ponavljati svaku rečenicu. Poenta je da dete oseti da ste ga čuli i da razumete ono što pokušava da vam kaže.

Ne pokušavajte da umanjite tragediju da biste zaštitili dete

Kada vidimo da je dete uplašeno, prirodna reakcija roditelja jeste da želi što pre da ga umiri.

Zato možemo reći:

• „Nemoj da se plašiš.“
• „Ma nije to ništa.“
• „Sve je u redu.“
• „Ne razmišljaj o tome.“

Iako ove rečenice dolaze iz najbolje namere, one detetu ne moraju pomoći. Ako je dete zaista uplašeno, poruka „nemaš razloga da se plašiš“ može učiniti da pomisli da njegova osećanja nisu opravdana.

Mnogo je korisnije reći:

• „Razumem da te je ovo uplašilo.“
• „I meni je teško zbog svega što se dogodilo.“
• „Normalno je da sada osećaš strah ili tugu.“
• „Tu sam i možemo da pričamo koliko god ti je potrebno.“

Time ne povećavate strah, već detetu pokazujete da je njegova reakcija razumljiva.

Budite iskreni, ali ne govorite detetu sve detalje

Jedna od najvažnijih stvari u razgovoru sa detetom jeste da iskrenost ne znači iznošenje svakog detalja.

Detetu nije potrebno da zna sve. Nije potrebno da gleda fotografije. Nije potrebno da ponovo i ponovo gleda snimke događaja. Nije potrebno da
sluša nagađanja o tome šta se dogodilo. Potrebne su mu jasne, tačne i uzrastu prilagođene informacije.

Mlađem detetu možete reći: „Dogodila se veoma tužna i strašna stvar. Neki ljudi su povređeni, a neki su izgubili život. Odrasli sada rade ono što mogu da pomognu i da se ljudi zaštite.“

Starijem detetu možete ponuditi više informacija, ali i dalje bez nepotrebnih grafičkih detalja.

Šta ako dete pita: „Da li će se ovo dogoditi i meni?“

Ovo može biti jedno od prvih pitanja koje dete postavi. I upravo tada roditelju može biti najteže da odgovori. Ne možemo obećati da se ništa loše nikada neće dogoditi. Zato nije dobro davati lažnu sigurnost rečenicom: „To se nama nikada neće dogoditi.“

Umesto toga, možete reći: „Razumem zašto se sada toga plašiš. Kada čujemo nešto tako strašno, normalno je da pomislimo da bi isto moglo da se dogodi i nama. Sada si ovde sa mnom i bezbedan/bezbedna si. Odrasli vode računa o tome da deca budu zaštićena.“

Cilj nije da detetu obećamo da je svet potpuno bezopasan. Cilj je da mu pokažemo: „Nisi sam/sama i odrasli brinu o tebi.“

„Zašto se to dogodilo?“ – šta odgovoriti detetu

Možda će dete želeti da zna razlog. Možda će pitati ko je kriv ili pokušati da razume kako je moguće da se dogodila tako strašna tragedija. Ako nemate pouzdanu informaciju, sasvim je u redu reći: „Ne znam.“

Možete dodati: „Postoje ljudi koji pokušavaju da utvrde šta se tačno dogodilo. Kada budemo znali pouzdane informacije, možemo da razgovaramo o tome.“

Ne nagađajte pred detetom. Ne prenosite glasine i ne iznosite zaključke na osnovu objava sa društvenih mreža. Detetu je u ovom trenutku mnogo potrebniji osećaj sigurnosti nego odgovor na svako pitanje.

Ako dete ćuti – nemojte ga terati da priča

Neka deca će odmah želeti da razgovaraju. Neka neće. Ako dete kaže:„Neću da pričam o tome.“, poštujte to.

Možete reći: „U redu. Ne moramo sada. Samo želim da znaš da možeš da mi se obratiš kad god budeš želeo/želela.“

To ne znači da razgovor treba zauvek izbegavati. Pitanje može doći kasnije, uveče, sutra ujutru ili čak nekoliko dana nakon događaja. Zato razgovor o tragediji ne mora da bude jedan veliki razgovor za stolom. Može biti niz kratkih razgovora.

Šta ako dete počne da plače?

Nemojte pokušavati da što pre zaustavite suze. Umesto: „Nemoj da plačeš.“, recite:

• „Tu sam.“
• „Možeš da plačeš.“
• „Hoćeš da me zagrliš?“
• „Možemo samo da budemo zajedno.“

Ponekad detetu nije potrebno objašnjenje. Potrebno mu je da sedi pored roditelja, da ga zagrli ili da jednostavno bude u njegovoj blizini.

I roditelj sme da pokaže emocije

Roditelji često misle da moraju pred decom da budu potpuno smireni. Ali dete može da vidi da ste tužni, zabrinuti ili potreseni. To nije nužno loše.

Možete reći: „I ja sam tužna zbog svega što se dogodilo.“

Ili: „I mene je ovo uplašilo. Zato ćemo danas biti zajedno i razgovarati ako nam bude potrebno.“

Na taj način dete uči da su strah i tuga emocije koje možemo da osetimo, izrazimo i postepeno obradimo.

Danas ne mora sve da bude kao svakog drugog dana

Ako vidite da je dete uznemireno, pokušajte da dan bude mirniji. Ne morate praviti veliki plan. Možete reći:

• „Danas ćemo biti zajedno.“
• „Hajde da pozoveš drugaricu.“
• „Možemo da gledamo film.“
• „Nema danas žurbe.“
• „Ako želiš, možemo da pričamo.“

Detetu je nakon teškog događaja važan osećaj predvidljivosti, rutine i blizine. Uobičajeno vreme za obrok, spavanje, igru, školu i druge svakodnevne aktivnosti može pomoći detetu da ponovo oseti da njegov svet nije potpuno izgubio strukturu.

Nemojte detetu zabranjivati igru

Možda će vam izgledati neobično ako dete nekoliko sati nakon razgovora ode da se igra, smeje ili priča o nečemu potpuno drugom.

Nemojte zaključiti: „Njemu očigledno nije stalo.“. Deca ne obrađuju teške događaje na isti način kao odrasli.

Igra, crtanje, razgovor sa vršnjacima i svakodnevne aktivnosti mogu biti način da dete napravi pauzu od teških emocija. Dete može biti tužno u 15 časova, a u 16 časova želeti da igra fudbal.

To nije kontradikcija. To je detinjstvo.

Posebno obratite pažnju na društvene mreže

Danas je jedan od najvećih izazova činjenica da dete može da bude izloženo tragediji čak i kada roditelj kod kuće ne uključuje televizor.

Informacije stižu preko:

• TikToka;
• Instagrama;
• YouTube-a;
• grupnih razgovora;
• školskih grupa;
• poruka među vršnjacima;
• portala;
• fotografija i video-snimaka.

Problem nije samo količina informacija. Problem je i to što dete može da vidi uznemirujući sadržaj koji nije primeren njegovom uzrastu.

Zato je važno razgovarati i o tome šta dete vidi na internetu.

„Da li si video nešto na telefonu što te je uplašilo?“

Ako jeste, nemojte ga grditi zato što je pogledalo. Umesto toga, pomozite mu da razume zašto nije dobro da iznova gleda snimke tragedije.

Ne dozvolite da vesti postanu pozadina celog dana

Nakon velikog događaja odrasli često žele da budu informisani. To je razumljivo. Ali televizor koji satima emituje iste snimke može biti veoma uznemirujuć i za odrasle, a posebno za decu. Ako želite da pratite informacije, pokušajte da to radite kontrolisano i preko pouzdanih izvora.

Detetu nije potrebno da svakih 15 minuta ponovo čuje istu vest.

Kako razgovarati sa malim detetom?

Kod mlađe dece koristite kratke, konkretne i jednostavne rečenice. Izbegavajte metafore koje mogu da zbune dete. Na primer, ako govorite o smrti, nije dobro reći da je neko „zaspao“, jer malo dete može početi da se plaši spavanja. Recite jednostavno i jasno ono što je potrebno da zna, bez dodatnih detalja. Najvažnije je da dete razume:

• šta se dogodilo;
• da je sada uz osobu kojoj veruje;
• da sme da postavlja pitanja;
• da nije krivo;
• da odrasli brinu o njegovoj bezbednosti.

Kako razgovarati sa školskim detetom?

Školsko dete već može imati više informacija i razvijeniju sposobnost razumevanja uzroka i posledica. Ono može pitati:

• „Kako niko nije sprečio ovo?“
• „Zašto je neko to uradio?“
• „Da li će škola biti bezbedna?“

Ne pokušavajte da na svako pitanje date savršen odgovor. Najvažnije je da dete vidi da ga shvatate ozbiljno. Ako ne znate, recite da ne znate. Ako postoje informacije koje još nisu potvrđene –
recite upravo to.

Kako razgovarati sa tinejdžerom?

Tinejdžeri često ne žele da im roditelj „drži predavanje“. Zato razgovor može biti mnogo uspešniji ako počnete pitanjem:

„Kako ti sve ovo izgleda?“
Ili:
„Šta tvoji drugari pričaju o tome?“

Tinejdžer može imati snažne stavove, ljutnju ili potrebu da diskutuje o odgovornosti, bezbednosti i društvu. Saslušajte ga. Ne mora svaki razgovor da se pretvori u raspravu. Ponekad je najvažnije da zna da postoji odrasla osoba kojoj može da se obrati bez straha da će biti osuđena.

Šta roditelji ne bi trebalo da rade nakon tragedije?

• Ne umanjujte detetov strah.
• Ne zastrašujte dete dodatnim detaljima.
• Ne pokazujte mu uznemirujuće fotografije i snimke.
• Ne prenosite neproverene informacije.
• Ne nagađajte o motivima i krivici.
• Ne dozvolite da vesti budu uključene tokom celog dana.
• Ne prisiljavajte dete da razgovara ako nije spremno.
• Ne kritikujte dete zato što želi da se igra.
• Ne obećavajte da se „nikada ništa loše neće dogoditi“.
• Ne pretvarajte se da vi ništa ne osećate ako je očigledno da ste uznemireni.

Zanimljivost: deca ne obrađuju tragediju isto kao odrasli

Odrasla osoba može želeti da razgovara odmah i detaljno. Dete može da čuje vest, postavi jedno pitanje, ode da se igra, a onda se posle nekoliko sati vrati sa potpuno novim pitanjem. To ne znači da je dete „zaboravilo“. Deca često informacije obrađuju u manjim delovima. Zato se razgovor može pojavljivati u talasima.

Roditelj ne mora da insistira na jednom velikom razgovoru. Važnije je da dete zna da su vrata za razgovor uvek otvorena.

Zanimljivost: dete može biti uznemireno iako nije bilo direktno ugroženo

Dete ne mora lično da bude prisutno na mestu tragedije da bi ga događaj pogodio. Može se uplašiti nakon gledanja snimaka, čitanja komentara, razgovora sa vršnjacima ili zato što je videlo roditelja, nastavnika ili drugu blisku osobu kako plače.

Zbog toga je važno obratiti pažnju ne samo na ono što je dete direktno doživelo, već i na ono čemu je bilo izloženo putem medija i razgovora drugih ljudi.

Kada je vreme da potražite pomoć psihologa?

Strah, tuga, problemi sa spavanjem, razdražljivost ili potreba da dete bude uz roditelja mogu se pojaviti nakon teškog događaja. Međutim, ako se reakcije ne smanjuju ili počnu ozbiljno da ometaju svakodnevni život deteta, važno je razgovarati sa stručnjakom za mentalno zdravlje.

Posebno obratite pažnju ako dete duže vreme ima:

• ozbiljne probleme sa spavanjem;
• česte noćne more;
• izraženu anksioznost ili panične reakcije;
• probleme sa odlaskom u školu;
• izraženo povlačenje;
• velike promene u ponašanju;
• ozbiljne probleme sa koncentracijom;
• snažan osećaj krivice;
• izražen strah od odvajanja;
• ponavljano preživljavanje događaja kroz igru ili razgovor;
• izjave koje ukazuju na samopovređivanje ili želju da ne živi.

U takvim situacijama nije potrebno čekati da problem „sam prođe“. Razgovor sa psihologom, psihijatrom ili drugim stručnjakom za mentalno zdravlje može pomoći detetu, ali i roditelju da dobije smernice kako da pruži podršku.

Šta reći detetu kada ni sami nemate odgovor?

Nakon tragedije roditelj često oseća da mora da pronađe prave reči. Ali detetu nije potreban savršen roditelj koji ima odgovor na svako pitanje. Potrebna mu je sigurna odrasla osoba.

Neko ko će reći:

„Znam da je ovo strašno.“
„Razumem da si uplašen/uplašena.“
„Ne znam odgovor na svako pitanje.“
„Ali nisi sam/sama.“
„Možeš da razgovaraš sa mnom kad god želiš.“

Najvažnija poruka za roditelje

Nakon ovakve tragedije roditelj ne može detetu obećati da će svet zauvek biti bez opasnosti. Ne može da garantuje da se ništa loše nikada neće dogoditi. Ali može da mu pruži nešto što mu je sada najpotrebnije, osećaj da nije samo i da ima kome da se obrati.

Ako se pitate kako sa detetom razgovarati o tragediji koja se dogodila u školi, ne tražite savršene reči. Budite prisutni. Slušajte. Pitajte. Priznajte emocije. Dajte tačne informacije prilagođene uzrastu i ne zatrpavajte dete detaljima koje ne može da obradi.

I zapamtite, pitanja možda neće prestati danas. Mogu doći večeras. Sutra ujutru. Za nekoliko dana. Možda baš onda kada pomislite da je
dete prestalo da razmišlja o svemu što se dogodilo. Zato ne postoji jedan savršen razgovor.

Postoji prisustvo.

Postoji spremnost da slušate.

Postoji iskrenost.

Postoji zagrljaj.

I postoji poruka koju dete treba da oseti iz vašeg ponašanja:

„Možeš da mi veruješ. Ne moraš sam/sama da nosiš ono što osećaš.“

Jer nakon ovakve tragedije roditelj ne može detetu obećati da će svet zauvek biti bez opasnosti. Ali može da mu obeća nešto drugo:

Da neće biti samo.

Foto: Gemini