Marsel Merso – čovek koji je stvorio pantomimu i klovna Bipa

Marsel Marso, rodonačelnik moderne pantomime, rođen je 22. marta 1923. godine u Strazburu, u siromašnoj jevrejskoj porodici. Kada je imao pet godina, otac ga je odveo na jedan od nemih filmova Čarlija Čaplina i opčinjeni Marsel još onda je znao čemu će posvetiti čitav svoj život.

Zahvaljujući njemu, pantomima je počela podrobnije da se izučava na svetskim umetničkim univerzitetima, a nama je ostao poznat po svom alter-egu, klovnu Bipu, i neobično retkoj dobroti i požrtvovanju, koje je pokazao u najtežim vremenima.

„Nije li čudno kako najdirljivije trenutke svog života iskusimo bez ijedne jedine reči?” rekao je Marsel Marso u jednom od kasnijih intervjua.

Upravo bez ijedne reči Marsel je uskakao u grotlo opasnosti, bezrezervno human. Naime, tokom Drugog svetskog rata, već upoznat sa svojim budućim pozivom, pronašao je način kako da uz pomoć svog fascinantnog umeća spasi hiljade života.

Kao pripadnik Pokreta otpora, koji se u Francuskoj borio protiv nacista, prerušio se u izviđača i, između ostalog, izbavio čitavo jedno jevrejsko sirotište iz koncentracionog logora. Glumački dar iskoristio je da uveri oružane naciste da ima nameru da odvede decu na planinarenje na Alpima, a zapravo ih je prevodio preko švajcarske granice.

Da bi umirio zbunjene i razdražene mališane, Marsel je po prvi put upotrebio sopstvenu glumačku tehniku – pantomimu. Deca su zapanjeno posmatrala Marselove graciozne i prenaglašene pokrete, a što je još važnije – ostala su tiha i uspešno izbegla u susednu državu. Pantomimičar je na granici takođe izvodio trikove rukama, kako bi omeo nadležne, koji su pregledali lične isprave malim Francuzima. Marsel se potom stalno vraćao i istom metodom spasavao na hiljade nedužne dece.

Marsel Merso bio je predodređen za velika dela

Prilikom dodele Medalje časti Univerziteta Mičigen 2001. godine, Marsel je rekao da je znao da će, ako preživi rat, svetu pružiti veliki umetnički doprinos.

Baš tako je i bilo. Nakon završetka rata upisao je školu primenjenih umetnosti „Čarls Dalin” u pozorištu „Sara Bernhardt” u Parizu i započeo svoju profesionalnu karijeru.

Već 1947. godine Marsel je kreirao klovna Bipa, kog je prvi put igrao u pozorištu „Poš” u Parizu. Ime klovna je aluzija na Pipa, glavnog junaka Dikensovog romana „Velika očekivanja”, jednog od Marselovih omiljenih književnih dela.

Tokom izvedbe imao je čuveni prugasti džemper i svileni šešir, kao i lice obojeno belim puderom, što će kasnije postati obeležje gotovo svih pantomimičara.

Ono što je malo poznato, jeste da je svaki element nastupa, kao i sam izgled klovna, veoma simboličan – prekratak kaput i predugačke pantalone predstavljale su omaž Marselovom idolu, Čarliju Čaplinu, iscepani svileni operski šešir označavao je prohujalu eru romantike, ali karanfil na vrhu podsećao je Bipa na ta srećnija vremena.

Samim tim, Bip može da se poredi sa Don Kihotom, jer je uvek u potrazi za avanturom i višim ciljem, ali je bespomoćan pred vetrenjačama života. Bip je na neki način, kako je i njegov tvorac priznao, slika i prilika svakog čoveka, što je i razlog zašto je bio toliko voljen – lako ste se mogli sa njim poistovetiti, uprkos tome što ste „slušali” samo njegove očajničke pokrete.

Marsel je o svojoj kreaciji rekao:

Bip je romantični heroj našeg vremena. Njegov pogled je usmeren isključivo prema raju, ali sagoreva u srcima svih ljudi.

Revolucija poetike tišine

Iako se u početku činila skandalozna, Marselova tehnika postala je veoma poštovana u krugovima onovremenih umetnika.

Zahvaljujući Marselovom trudu, pantomima je dobila svoje mesto i na filmu. Sam Marsel kreirao je sasvim novi žanr umetnosti – mimodramu i osnovao Kompaniju pantomime „Marsel Marso”, u ono vreme jedinu te vrste.

Zanimljivo je da je siže za svoje mimodrame uzimao uglavnom iz književnih dela – bio je veliki poštovalac Bajrona i Gogolja. Dobitnik je brojnih nagrada, kako za pojedinačne drame, tako i za kompletno životno delo. Do svoje smrti izvodio je godišnje oko trista predstava i predavao mačevanje, akrobatske veštine, balet i pantomimu u Parizu, gde je 1978. godine osnovao svoju Međunarodnu školu mimodrame.

Takođe, interesantan je podatak da je bio veliki i dugogodišnji prijatelj Majkla Džeksona,ali da se pevač tek nakon Marselove smrti oglasio povodom njihove saradnje i priznao da je u svom plesu koristio mnoge Marselove tehnike, između ostalog i čuveni moonwalk.

Ipak, uprkos svim nagradama i priznanjima, Marsel Marso je za života ostao prizeman i skroman, odbijajući da veliča svoje uspehe i postignuća.

„Ne volim da pričam o sebi. Sve što sam ponizno radio tokom rata samo je mali deo onoga što se dešavalo herojima koji su u svojim delima tokom tih opasnih vremena izgubili živote”, rekao je, osvrćući se na epitet „nesebičnog heroja Holokausta”.

Marsel Marso umro je 22. septembra 2007. godine. Dan njegovog rođenja danas se obeležava kao Svetski dan pantomime, u čast čoveka koji je pukom tišinom nadmudrio vreme, oslobodio glumu stega tradicionalizma i ćuteći izgovorio mnogo više nego što bi uspeo, da se služio govorom.

Pantomima ukratko

Reč ”pantomima” je grčkog porekla (παντομίμα) nastala od reči ”panto” koja znači ”svi”, ”svako” i ”mimos” što znači ”onaj koji podražava”, ”imitator”.

Dakle, pantomima je umetnost podražavanja svih i svega, a pantomimičar ”imitator sveta”.

Pantomima je autonomna umetnost koju su mnogi definisali na različite načine. Ono sa čime se svi slažu je da ona u sebi ne sadrži ”izgovorenu reč”.

I sam sam pokušao da nađem najširu definiciju pantomime: ”Pantomima je stilizovana neverbalna komunikacija”.

To je definicija koja se može primeniti na bilo koju vrstu neverbalnog ili ”fizičkog” pozorišta. Postavlja se pitanje da li je to nedostatak ili prednost ove definicije.

Obzirom da je u suštini svake umetnosti i posebno scenskih umetnosti komunikacija, neverbalna komunikacija je u osnovi pantomime.

Neverbalna komunikacija je prakomunikacija nastala pre krika iz kojeg se kasnije rodila reč.

Neverbalnu komunikaciju najčešće razumemo kao svestan ili nesvestan proces odašiljanja, primanja i razmevanja poruka među ljudima, bez reči, položajem tela, gestom, kretnjom, pogledom, pozom, dodirom.

Neverbalna komunikacije je govor tela koji možemo videti kod životinja.

Životinje veoma dobro znaju šta znače pojedini položaji tela i izrazi lica, kada treba da pobegnu, kako da se suprotstave i određenim pokretima se pretvaraju da su veći i snažniji, u kojoj pozi izgledaju pokornije, kako da zavedu ženku ili privuku mužjaka…

Neverbalna komunikacija se odvija na svesnom, ali mnogo više na nesvesnom nivou što znači da je prisutna svakog trenutka u životu, 24 sata dnevno bez pauze ni tokom sna, stanja nesvesti ili kome.

Zar prve pantomimske scene nisu dvoboji životinja u kojima se one pretvaraju da su veće i jače od protivnika ili rituali zavođenja i parenja?

Zar prve pantomimske predstave nisu bile etide kojima je pračovek pokušao da prepriča, objasni, odigra, imitira kako je ulovio mamuta, spasao prijatelja iz kandži zveri?

Zar prvi zapisi o pantomimskim predstavama nisu crteži pračoveka na zidovima pećina u kojima je živeo ili se skrivao, svojevrsni stripovi i storibordovi, analize i priručnici?

Navedena definicija pantomime kao stilizovane neverbalne komunikacije se može i proširiti na: ”Pantomime je stilizovana, dramatizovana i estetizovana neverbalna komunikacija”.

U ”Velikom rečniku stranih reči i izraza” Ivana Klajna i Milana Šipke u izdanju ”Prometeja” iz Novog Sada stoji da je ”pantomima (1) dramska predstava u kojoj se glumci služe samo pokretima tela i mimikom, bez govora. (2) izražavanje misli gestovima, bez reči”, a ”pantomimičar” je ”umetnik koji izvodi pantomimu”.

Izvor: trebinjenadlanu.com/pantomima.rs