OBRAĆANJE NACIJI: Pogledati predstavu ili ne?

Da li vam se ikada desilo da pročitate opis predstave na sajtu pozorišta, pogledate slike i odmah zaključite da to nije nešto za vas? Priznajem, Obraćanje naciji mi nije delovala privlačno.

Karte sam dobila kao giveaway od NewsMax Balkans i pomislila: „Ako bude loše, izaći ću.“ A ja to inače nikad ne radim! Međutim, već posle prvih nekoliko minuta, predstava me potpuno kupila.

Alegorije svakodnevice na granici između satire i stand-upa

Opis na sajtu kaže:

“Komad se sastoji iz kratkih monologa odabranih iz istoimene drame i zbirke „Hodam u koloni“ Askaniija Čelestinija. To su priče iz svakodnevnice koje korišćenjem basnolike alegorije slikaju kompleksnu mapu neoliberalne sadašnjosti – konzumerske, netrpeljive, korumpirane, samžive ali i paralizovane, depresivne i bezidejne. Svi klasni, rasni i politički problemi objašnjavaju se jednostavnim „prirodnim zakonima“ ili primerima iz istorije čovečanstva, elaburirajući citate sv. Mateja, Napoleona, Hitlera, Gramsija ili Svifta. Svaki monolog je kratak, eksplozivan i na liniji između „rentovanja“ na Tviteru i stand-up komedije.”

Foto: Atelje 212

Foto: Atelje 212

Iako je to tehnički tačno, opis nije ni približno dovoljno dobar marketing za predstavu. Pokušala sam da zamisllim kako bi to moglo drugačije da se napiše.

Predstava kao ogledalo: svi naši apsurdi na sceni

Predstava je satkana od kratkih, eksplozivnih monologa iz drame Hodam u koloni Askaniija Čelestinija. Svaki donosi duhovit i oštar pogled na svakodnevne apsurde, pohlepu, korupciju, mizoginiju, ali i paralizu i bezidejnost savremenog čoveka. Igra s istorijskim citatima (Napoleon, Hitler, Gramsci, Sv. Matej) dodaje dubinu, iako ih publika ne mora uvek prepoznati. Upravo ta slojevitost tera na razmišljanje o univerzalnim manama koje svi delimo. Od groteske do satire, kroz briljantnu kombinaciju glume, kostima i muzike, predstava vas drži prikovanima za scenu svih 1 sat i 55 minuta.

Glumci

Iako najveći broj likova nema imena, i na prvi pogled sve izgleda čudno, kada sve krene, shvatićete zbog čega je tako. I svaki od glumaca ima svoje momente koji će vas oduševiti, nasmejati ali i udariti direktno u stomak.

Žene

Gorica Popović (Osoba sa kišobranom i Papa) odmah se izdvaja. Kao „Osoba sa kišobranom“ oličava pohlepu, sebičnost i licemerje koje viđamo svakog dana. U ulozi Pape je podjednako upečatljiva.

Katarina Žutić (Doktorka i nastavnica) briljira u oba lika. Kao doktorka deluje smireno, ali nosi težinu apsurda i frustracije naše svakodnevice. Učiteljica, s druge strane, uvodi nas u svet ideja koje deluju sumanuto – dok ne shvatimo koliko su realne.

Jovana Gavrilović (Osoba bez kišobrana) donosi ranjivost i potrebu za zaštitom. Njena scena sa kapljanjem vode je jednostavna, ali moćna.

Miona Marković (Devojka sa ašovom) ima malu, ali upečatljivu ulogu. Njena “zombi scena” deluje kao da je izašla iz filma, sjajno!

Muškarci

Branislav Zeremski (Toni Mafijaš) – Toni Mafijaš je groteskno prikazani simbol političke moći i pohlepe. Branislav odlično balansira između komičnog i jezivog, dok se mi u publici smejemo iako nam je istovremeno muka jer prepoznajemo ono što nam se dešava u životima. Aleksandar Srećković (Toni Korumpirani) – Srećković igra korumpiranog Tonija s neverovatnom energijom. Njegove moralne slabosti i ambicije uništavaju sve oko nas, a on sam je smešan i zastrašujuće podseća na neke druge likove.

Foto: Atelje 212

Foto: Atelje 212

Gordan Kičić (Uznemireni / MC) – Kičić je eksplozivna figura koja povezuje sve fragmente predstave. Njegove uloge unose ritam, humor ali i podsećanje da je sve što gledamo refleksija sveta oko nas. Dejan Dedić (Momak sa pištoljem) – Dedić je oličenje nasilne logike, lik koji se pojavljuje neočekivano i menja dinamiku predstave. Odličan je kao jedan od muških likova koji postaju žene. Neodoljivo podseća na Ursulu iz Male Sirene. Ivan Jevtović (Momak sa ekserom) – Ivanov lik je groteskan, ali i realan. On je onaj deo ljudske prirode koji boli, šokira i nasmeje istovremeno. Ivan Mihailović (Indigo) – Indigo je apstraktan, ali važan lik. On je jedan od onih oko nas. Onih koji žele svima da ugode i da ih iskoriste. Osoba bez identiteta koja se prilagođava potrebama i zahtevima okoline. Mihailović je odličan i njgova scena je jedna od najboljih.

Predstava se zaista mora doživeti uživo da bi shvatili koliko su ovi monolozi upečatljivi, a glumci fenomenalni.

Scena, režija i kostimi

Režija Mine Milošević vešto balansira tempo i energiju. Minimalistička scena Siniše Ilića pažljivo je osmišljena da podrži groteskne elemente. Kostimi Maje Mirković deluju nadrealno, likovi izgledaju kao iz različitih svetova, čime se dodatno ističe univerzalnost predstave. Šminka deluje kao improvizacija, ali zapravo svako lice nosi karikaturalnu poruku. Scenski pokret Čarni Đerića unosi dinamiku, a svetlo i zvuk (Igor Milenković i Dragan Stevanović Bagzi) pojačavaju emocije svake scene. Na slikama možda deluje odbojno, ali uživo sve dobija smisao.

I za kraj…

Marketing je čudna stvar jer može uništiti proizvod ili prodati maglu. Obraćanje naciji je primer da ponekad nije dovoljno gledati opise i slike na sajtu pozorišta. Bolje je proveriti da li je neko zaista gledao predstavu.

Ja jesam i mogu reći da je ovo jedna od onih predstava koje vas iznenade, nauče i zabave.

Svakako topla preporuka za sve koji žele da vide ljudskost u svim njenim slojevima… Iskrenu, surovu, komičnu i grotesknu, i one koji žele da se podsete da su naše mane univerzalne, ali da ih možemo prepoznati i nasmejati se sebi. A možda, samo možda, nešto uspemo i da promenimo na bolje.

Foto: Atelje 212