MUŠKA SUZA: Kada se očekivanja sudare sa stvarnošću

Pre par nedelja mi je vikend protekao u neplaniranom poslu, i planiranom odlasku u pozorište. Subota je bila odvojena za moje omijeno Jugoslovensko dramsko pozorište i najnoviju predstavu Muška suza.

Jedna od onih lepih stvari koja me uvek drži da preguram neke naporne poslove i teške momente je baš ta spoznaja da idem u pozorište.

Glumci provereno dobri, prerađeni Čehov što asocira na hit kakav su uradili sa Edipom, žensko društvo koje će posle predstave na po čašicu vina u neki lokal da razmeni mišljenja… Sve što je potrebno za dobro raspoloženje!

Ali da li je baš sve bilo kako je isplanirano?

O predstavi

Predstava “Muška suza” predstavlja autorsku adaptaciju makedonskog reditelja Aleksandra Popovskog. U ovoj, nazovimo to neobičnoj izvedbi, Popovski je upotrebio Čehovljeve jednočinke “Prosidba,” “Tatjana Rjepina,” “Medved” i “Šala” uz dodatu kratku priču “Krčma na drumu” autora Davida Jakovljevića. I kao da sama ta promenjena kombinacija nije dovoljna, imamo scenu koja nam nudi neki čudan prostor koji se poput lego kockica pomera i postaje crkva, grobnica ili već spomenuta kafana na nekom pustom drumu. Moram da spomenem i kostime koji idu od fenomenalnih (odelo od kose) do totalno nejasnih.

Muzika će vam se dopasti, naročito Devojko mala na nemačkom.

Glumci

1. JDP Nebojša Babić

Glumački ansambl predstave Muška suza, čine Nenad Jezdić, Vojin Ćetković, Sanja Marković, Zoran Cvijanović, Miodrag Dragičević, Milena Živanović, Teodora Dragićević, Miloš Samolov i Teodor Vinčić. Svako od njih, pa i meni do sada nepoznati Teodor Vinčić. donose odličnu glumu koja na žalost nije dovoljna da bi ova predstava zaživela.

Nenad Jezdić, uvek odličan, u ulozi tragičnog i živopisnog Hajdindeja, uspeva da oživi lik tako da nam ne bude dosadan i jedino je on nekako skroz razumljiv. Ako izuzmemo čudan kostim. Njegov način govora i ekspresije čine da nam njegov lik bude nekako blizak sa svojom tugom i ironijom.

Vojin Ćetković je u ulogama Grigorija Stepanoviča Smirnova, i Medveda, standardno dobar. Pokušavam da istaknem bar nešto ali sem čudnog kostima u krčmi, ne ide.

Sanja Marković, koja tumači Tatjanu Rjepinu i Damu u crnom, izvodi svoje uloge sa sada već specifično snažnom emotivnom dubinom. Ona nam proriče a onda i opisuje svet bez nade i svetlosti što na momente može da vas natera da se naježite. Njen prikaz ogrnut tamnim odelom od kose koja je rasla vekovima predstavlja ne baš optimistično predskazanje koje ne shvatamo ozbiiljno dok prokljinje muški rod. Ali na kraju, kada nam opisuje svet koji je propao, valjda baš zbog tih suza, shvatamo da nema nas i njih, već da jedno uslovljava drugo. Milena Živanovići Teodora Dragićević su zanimljive i simpatične na momente ali ništa dalje od toga jer im jednostavno to nije dozvoljeno ulogama.

Zoran Cvijanović, je krčmar Zanzibar kao spoj dobrog i humanog ćoveka koji je vremenom postao razočaran u ljude. On ima svoja pravila i od njih ne odstupa. Na momente me njegov lik podseća na broja 1 iz Alan Forda, ali mu fali stolica.

Miodrag Dragičevići Miloš Samolov nikada ne razočaraju. Ali ovoga puta, Dragićević kao muž i kao mladoženja ima svoje komične momente sa svom tom energijom, vikom i bubicama.

Teodor Vinčić kao Fikus, koji dosta brzo gubi život ostaje na sceni kao neobičan pratilac koji aktivno bar grimasama ostaje u pričama. Koja je poenta i šta je pisac ovom ulogom hteo da kaže nam nije bilo jasno, ali sve pohvale za mladog glumca.

Utisak posle predstave

Nas četiri smo, svaka različita i specifična na svoj način, sele, pogledale se i upitale Šta smo ovo gledale?

Znate da uvek ističem to da sam godinama radila kao razvodnica u JDP-u i da taj period smatram najlepšim delom života. Na pitanje Kojih predstava se dan danas sećamo jedna je navela Hedersfil, druga Mletački trgovac i Bubu u uhu, treća Dibuk a moj spisak je ostao nezavršen.

Moja prva “razvodnička predstava” je bila Ruženje naroda u dva dela, a skoro svaka posle je bila na neki svoj način upečatljiva. Dozivanje ptica kao predstava koja teško da će se ponoviti i neobičan smeh Hiperiona i Eurinome, Čikaške perverzije, Buđenje proleća, Baal, Plava ptica, Pozorišne iluzije, Mletački trgovac, Hajde da se igramo, Draga Jelena Sergejevna,Razbojnici, Kabare, Velika auto trka (još uvek znam reči pesme), Bure baruta, Šine ili Devojka modre kose uz sve ostale predstave. Ako ćemo da nabrajamo novije i to samo JDP imamo Hamlet, Pod žrvnjem, Vrat od stakla, Uobraženi bolesnik, Sumnjivo lice, Nemica, Edip, Sirano… Ono čega ću se sećati posle predstave Muške suze je dobra gluma i uzaludno potošeno vreme.

JDP Nenad Babić

Počinje da frustrira da potreba da se kao predstave nude priče za koje moramo da se pripremamo kao da idemo na ispit.

Da li stvarno moram da čitam Čehova pre nego odgledam predstavu da bih dobila bar neki uvid u ono što je režiser hteo da nam objasni?

Razumem činjenicu da se na kulturu odvaja malo i da je teško danas imati scenu kao predstave koje sam navela ali ne želim da verujem da je tako teško napraviti predstavu koju ću moći da gledam bez razmišljanja o simbolima, već samo sa onom najobičnijom emocijom gledanja nečeg bliskog.

Toliko je lošeg oko nas i stalnih govora o smaku sveta, nedostatku emocija i empatije, propadanja i uništavanja da bi neko ko odlučuje o predstavama trebao da shvati da nam pozorište treba kao izlaz, uteha i razbibriga. Umetnost je nekada na jednostavan način prikazati emocije a cela ova priča oko muških suza je mogla biti mnogo reanija.

Zaključak

JDP bi mogao da se okrene i nekim dobrim i proverenim komedijama, novijim tekstovima i da nam ponude nešto za uživanje a ne samo za razmišljanje. Žena pored mene je čitala NIN na telefonu, ispred mene su se dopisivali na Viberu, red iza mene su zaspali a to je ono što nikako ne bi trebalo da se dešava na predstavama.