Cirkularna ekonomija – rešenja (drugi deo)
Umesto da neograničeno razaramo prirodu u beskrajnoj potrazi za mineralima, rešenje imamo opet na deponijama.
Samo u Evropi proda se oko 160 miliona telefona godišnje. Koriste se u proseku dve godine i potom završe na deponijama. Telefoni su pravi mali rudnici minerala, u njima imamo zlato, srebro, kobalt… Litijum iz baterija se takođe može u nekoj meri reciklirati.
Ono što dizajn cirkularne ekonomije predlaže proizvođačima mobilnih telefona, a to je sasvim realno, jeste da proizvode prilagode recikliranju, tako da se nakon upotrebe mogu mnogo lakše reciklirati u sve ove minerale.
Lično mislim da bi ovo morala biti nametnuta obaveza, a ne opcija. Oni se i sada recikliraju, ali to može biti još mnogo efikasnije.
Nakon toga preostaje samo dizajn distribucije tog otpada i sam proces reciklaže. Potpuno isti principi se predlažu i svim drugim industrijama, od kompjuterskog hardvera do automobilske industrije. Takođe bi i ovo morala biti obaveza ASAP.
Da je sve to moguće odavno dokazuje Japan koji ima 98% reciklaže metala koji su upotrebljeni i bačeni u toj zemlji.
Da je sve to nemoguće, vrište oni kojima je degenerativna ekonomija bila kuća od kad znaju za sebe (čitaj velika većina svih nas). Mi smo navikli da sudimo samo po monetarnoj dobiti. Što su troškovi niži, a profit viši to je naša ekonomija uspešnija. U takvoj ekonomiji beskrajno arčenje materijala i totalna nebriga o recikliranju proizvoda koji su završavali u grkljanima kitova i ajkula širom sveta, bila je normativ, jer sve drugo se ne bi isplatilo.
Nova regenerativna ekonomija podrazumeva i dizajn procesa koji se dešavaju nakon konzumiranja. Oni moraju biti mandatorni. Mi čak imamo i u našem zakonu o opasnom otpadu, da proizvođač proizvoda koji nakon upotrebe generišu opasan otpad, moraju isti pokupiti od potrošača. Još jedno od milion mrtvih slova u našim zakonima. Stare ekonomske formule, ne da nisu vodile računa o izlazima iz sistema, nego nisu vodile računa ni o ulazima.
Zapravo kada se naglašavao problem ograničenih resursa u zemljinoj utrobi (fosilnih goriva, minerala itd) ekonomisti su odgovarali da će cene rešiti problem. Evo upravo smo svedoci kako cene rešavaju problem goriva i kakve sociološke i ekonomske posledice to ima. Cene nafte i uglja nikada nisu vodile računa o CO2 akumulacijama i o klimatkskoj krizi u koju smo ušli. Uostalom, ni danas cena nafta kod proizvođača ne oslikava njenu ograničenost. Cenu dizela i benzina formiraju porezi i akcize, a ne ponuda i tražnja. Što se tiče naftnih kompanija, one kao i jež, znaju samo jedno, crpi i prodaj. Šta će dalje sa tim biti, nije naš problem.
Ovo je još jedan sasvim jasan dokaz neophodnosti radikalnog redizajna ekonomije kakvu smo do sada izučavali na fakultetima.
| Dejan Restak – Živi i radi u skladu sa prirodom, daleko od grada i njegove vreve. |
