Kad mobilni snimak nadmaši Dnevnik: Nova era medijske moći

Nekada je večernji Dnevnik bio glavni prozor u svet, jedini izvor informacija koji je oblikovao percepciju stvarnosti za milione ljudi.

Danas, međutim, jedan dobar mobilni snimak može imati veći uticaj. Brže stiže do publike i probudi širu društvenu reakciju nego cela televizijska emisija. Na ulici, u školi, na protestima ili u prevozu, građani su postali svedoci, reporteri i distributeri vesti.

Ova promena označava više od tehničkog pomaka, ona predstavlja suštinski prelazak iz pasivne u aktivnu informativnu kulturu. U kojoj više ne zavisimo od toga šta će nam neko servirati, već sami biramo šta pratimo i kako to tumačimo.

Budućnost informisanja je već počela. I ne piše se više iz studija sa reflektorima, već iz džepova građana, putem mobilnih uređaja, društvenih mreža i decentralizovanih platformi. U toj budućnosti, moć informisanja više nije privilegija, ona je postala dostupna svima. Pitanje je samo: znamo li kako da je iskoristimo?

Televizija: nekada neprikosnoveni kralj, danas senka nekadašnje moći

U Srbiji danas televiziju svakodnevno prati oko 4,3 miliona ljudi, što je i dalje više od 70% populacije. Ipak, to je samo jedan deo slike. U isto vreme, preko 90% građana svakodnevno koristi internet, što znači više od 6 miliona ljudi redovno konzumira digitalne sadržaje. Brojevi jasno pokazuju: televizija više nije glavni izvor informacija, pogotovo ne za mlađe generacije.

Dok je prosečan gledalac televizije stariji od 50 godina, nove generacije, naročito mlađa populacija, gotovo da i ne poznaju televiziju. Samo jedna četvrtina mladih iz te starosne grupe gleda TV, a mnogi od njih nikada nisu ni uključili prijemnik. Oni ne znaju nijednu poznatu ličnost koja slavu duguje isključivo televiziji, ako nije prisutna na TikToku, Instagramu ili YouTube-u, za njih praktično i ne postoji.

Digitalni mediji kao nova snaga građana

Nekada je informacija stizala iz jedne kamere, jednog studija, jednog novinara. Danas, svako može biti izvor vesti. Dovoljna je kamera na mobilnom telefonu, dobra lokacija i relevantan događaj. Za manje od sat vremena, amater (građanin reporter) može imati publiku veću od najgledanijeg večernjeg dnevnika.

Ovaj proces nije samo tehnički. On je suštinski demokratski. U vremenu kada je poverenje u medije narušeno, mogućnost da se događaji prate direktno, bez posredovanja, postaje revolucionarna. Sve veći broj građana u Srbiji, posebno mlađih, prati vesti direktno iz “ruke” aktera: uživo snimci sa protesta, studentskih inicijativa, lokalnih okupljanja.

Novi mediji, nove mreže, nove navike

Postoje mnoge zajednice koje kreiraju sopstvene informativne kanale i više im nisu potrebne televizije. Njihove stranice nisu samo vesti, one su deo široke mreže građanske podrške. Televiziju možete ugasiti pritiskom na prekidač. Mrežu ne možete.

Posebno značajan primer su studenti, koji su kod miliona ljudi širom Srbije stvorili potpuno nove informativne navike. Kada se nešto dešava u vezi sa studentskim pokretom, čak i srednjoškolci proveravaju informacije direktno sa studentskih profila na mrežama, ne na RTS-u, ne u Dnevniku, ne u štampi.

Televizija kao političko oruđe

U današnjoj Srbiji, televizija sve više igra ideološku, a ne informativnu ulogu. Režimske televizije se prate kako bi se “pročitala” sledeća politička direktiva, dok se antirežimske gledaju kao protivteža, kako bi se čulo mišljenje druge strane. Ukoliko televizija više služi centrima moći nego javnosti, gubi svoju osnovnu svrhu i pretvara se u propagandni alat.Takvi mediji postaju obični bilteni, bez kritičkog osvetljavanja stvarnosti, bez odgovornosti prema građanima, služeći isključivo jačanju određenih interesa i zadržavanju postojećeg sistema moći.

Televizija je, u mnogim očima, postala ogledalo moći, a ne javnog interesa. U takvom kontekstu, kuratorsku ulogu televizije, filtriranje, izbor i obrada informacija, lako zamenjuju pouzdani digitalni servisi. Javnost se više ne oslanja na “dnevnik” da sazna šta se desilo. Ona to već zna, i proverava ko je kako obradio istinu.

RTS pod pritiskom: Javni servis ili državni aparat?

U ovoj promenjenoj stvarnosti, postavlja se ključno pitanje:

Ima li RTS misiju da služi javnosti ili vladajućim strukturama?

Kao medij koji se finansira iz budžeta, Radio-televizija Srbije mora biti više od puke televizije. Ona bi trebalo da bude čuvar institucionalne istine, ne portparol političkih elita. U zemlji u kojoj institucije često ne funkcionišu, mediji postaju poslednja linija odbrane istine. I tu RTS ima jedinstvenu ulogu – ili bi barem trebalo da ima.

U zdravoj demokratskoj kulturi, RTS bi morao da:

• Razotkriva zloupotrebe i prikrivanja
• Pomaže građanima da razviju kritičko mišljenje
• Postane medijski čuvar javnog interesa
• Pruži prostor i glas svima, a ne samo privilegovanima

Kao što je jednom rečeno, “Ko ima RTS – ima sve”. Ako je to tačno, onda je RTS ujedno i najveća odgovornost ove zemlje.

Šta sledi? Pad televizije, uspon demokratije?

U godinama koje dolaze, očekuje se:

• Drastičan pad gledanosti televizije, naročito među mlađima
• Dominacija digitalnog oglašavanja i sadržaja
• Sve veća decentralizacija informacija i izvora
• Rast uticaja građanskih mreža i nezavisnih formata

Ovaj proces nije bez izazova. Ali on nosi i šansu: da se demokratija očisti od medijske propagande, da građani ponovo dobiju medije koji njima služe, a ne silama moći.

I na kraju, jedno jednostavno, ali važno pitanje:

Hoćemo li više da živimo u zemlji gde vlast menja istinu, ili u zemlji gde istina menja vlast?

Odgovor možda zavisi od toga da li ćemo televiziju i dalje gledati, ili ćemo je napokon početi preispitivati.

Izvor: Mediji, Foto: Freepik