Vršnjačko nasilje – akcenat nije na kazni, roditelji treba da pomognu u rešavanju problema

U 21. veku se mnogo više govori o vršnjačkom nasilju, ali da li to znači da i vršnjačkog nasilja sada ima više nego ranije?

“Verovatno sve to što se dešava u školama lakše dođe do medija nego pre tridesetak godina i zavisi o kakvom nasilju govorimo. Ranije se akcenat najviše stavljao na fizičko nasilje, a sada smo postali osetljiviji na druge oblike nasilja, kao što je socijalno nasilje, sajber nasilje ili izopštavanje dece iz kolektiva. Ovo o čemu danas govorimo obično su neke incidentne situacije, tako da ne bih mogla, bez nekog preciznijeg istraživanja, da kažem da li ga ima više, ali svakako više o njemu pričamo”, rekla je psihološkinja Marina Bunčić.

Oblici vršnjačkog nasilja u 21. veku su isti kao i ranije, ali sada nasilje prate i video-snimci koji, po pravilu, završe na društvenim mrežama čime nasilje dobija mnogo veće razmere.

Vršnjačko nasilje po definiciji ima dve strane od kojih je jedna fizički ili psihički nadmoćnija i to koristi u kontaktu sa drugom decom.

“Naš glavni cilj je prevencija, mi moramo da prekinemo nasilje i da budemo sigurni da se neće ponoviti. Mnogi stavljaju akcenat na kaznu, ali naše je da naučimo decu kako da rešavaju neke konfliktne situacije. Moramo da im objasnimo zbog čega vršnjačko nasilje nije dobro. Veoma je važno da dete koje trpi nasilje nauči kako da se odbrani, ali nikako ne sme biti nasilno prema drugom detetu. Odbraniti se znači pronaći druge načine da se zaštitiš. Često deca ne prijavljuju nasilje, ali onog trenutka kad se odvaže da potraže pomoć, već su dosta uradila za sebe”, navela je Bunčićeva.

Školski psiholozi, u skladu sa svojim ovlašćenjima, pokušavaju da edukuju naraštaje o pozitivnim modelima ponašanja, ali to često nije dovoljno kada govorimo o prevenciji vršnjačkog nasilja i zahteva aktivniju ulogu roditelja u rešavanju problema.

“Roditelji bi trebalo da budu saradnici i da ne očekuju od školskih ustanova da problem reše preko noći. Roditelji, po pravilu odmah traže odmazdu prema detetu koje je učinilo neki vid nasilja, a to je pogrešno. Oni moraju da veruju ljudima koji rade sa njihovom decom i da grade to poverenje”, zaključila je psihološkinja Marina Bunčić.

Ljiljana Marković, specijalni pedagog Educentra objasnila je pojam vršnjačkog nasilja, kakva mogu biti deca koja su izvršioci vršnjačkog nasilja i kako pomoći detetu da se zaštiti od vršnjačkog nasilja.

Šta je vršnjačko nasilje?

Kada govorimo o vršnjačkom nasilju moramo da pravimo razliku između ponašanja koje ima elemente agresije i ponašanja koje se može definisati kao nasilje. Ponašanje koje ima elemente agresije, a ne spada u vršnjačko nasilje, je situaciono, ne ponavlja se i nema za cilj da drugome nanese štetu. Vršnjačko nasilje je svako ponašanje koje ispunjava nekoliko elemenata:
– to je čin koji ima za cilj da se nekome nanese šteta;
– ponavlja se tokom nekog vremenskog perioda:
– odnos snaga između počinioca nasilja i žrtve je neravnopravan (žrtva je slabija) i to je glavna karakteristika nasilja.

Postoje različite vrste nasilja među decom i međusobno su ravnopravna po negativnim posledicama koje ostavljaju na dete. Oblici nasilja mogu biti:

Fizičko nasilje – najočigledniji oblik nasilja, često se pogrešno uzima kao sinonim za nasilje u celini;

Verbalno nasilje – vređanje, ponižavanje, klevetanje, ismevanje i sl. i sa ovom vrstom nasilja možda deca imaju i najviše iskustva u toku svog života (roditelji, staratelji i drugi autoriteti mogu biti skloni vređaju u toku disciplinovnja dece, a i ponižavajuće reči se mogu gotovo svakodnevno čuti i od vršnjaka u školi);

Društveno isključivanje – uveravanje druge dece da se ne igraju i/ili ne druže sa konkretnim detetom-metom;

Elektronsko, digitalno ili “sajber” nasilje – napadi/pretnje putem interneta, omalovažavanje, “flejmovanje” (izazivanje negativne reakcije uvredama, psovkama, izvrtanjem rečenog, “ubacivanjem reči u usta” koje osoba/dete nije reklo, sa ciljem da uzruja dete-metu i uvuče ga u raspravu u kojoj ono gubi dostojanstvo i kredibilitet), onlajn zastrašivanje, distribuiranje ličnih materijala (fotografija, postova na društvenim mrežam itd., a bez saglasnosti ciljane osobe) itd.

Kakva su deca koja vrše nasilje?

Deca koja vrše nasilje, u najvećem broju slučajeva, imaju pozitivan stav prema nasilju i rešavanju konflikata na taj način. Takav stav može biti posledica učenja po modelu – u okviru porodice ili socijalnog okruženja u kojem dete odrasta ili posledica iskustva pretrpljenog nasilja u porodici i/ili u vršnjačkoj grupi. Često se u praksi može čuti od počinilaca nasilja da su i oni bili žrtve nasilja (porodičnog ili vršnjačkog). S druge strane, u literaturi, decu koja trpe nasilje najčešće opisuju kao stidljivu, anksioznu i opreznu, koja se povlače kada su napadnuta. Ni jedno ni drugo nije nužno tačno.

Deca sa nasilničkim ponašanjem nisu nužno ni žrtve porodičnog nasilja, roditelji nisu nužno modeli koji kod dece izazivaju ovakvo ponašanje – to mogu biti i neki drugi odrasli iz njihovog okruženja ili čak drugi vršnjaci koji imaju nasilničko ponašanje. U svakom slučaju, treba im neka samozaštita. Da bi preživeli opasnu situaciju, preduzimaju ono što im se pokazalo kao najbolji zaštitni mehanizam, a to je napad, jer će tako zastrašiti vršnjaka i time pokazati drugima da se nikoga ne plaše.

Šta raditi i kako pomoći deci da se zaštite ili da promene svoje ponašanja?

Kako bi doveli do promene ponašanja, kod dece koja vrše nasilje, mi, odrasli, najpre treba da razumemo njihovu perspektivu i razlog zašto biraju da se na taj način ponašaju. Dakle, nije dovoljno samo kazniti dete, jer sama kazna neće dovesti do promene u ponašanju, već je potrebno raditi sa detetom na promeni stavova i uverenja o nasilnom rešavanju problema. Tek tada ćemo moći da izazovemo promenu kod deteta.

Kada su u pitanju deca koja trpe nasilje, važno je razvijati sistem podrške u njihovom okruženju. To znači topla i podržavajuća atmosfera u porodici, pomaganje u procesu sticanje novih drugara, jačanje postojećih prijateljskih veza i svakako jačanje samopouzdanja i podučavanje veštinama komunikacije.

Roditelji mogu da odigraju značajnu ulogu i kod dece koja vrše nasilje i kod dece koja trpe nasilje. U oba slučaja, roditelji treba da prate ponašanje deteta, registruju svaku promenu u ponašanju i raspoloženju i proveravaju da li je sve u redu. Roditelji treba decu da podučavaju pozitivnom ponašanju, veštinama komunikacije i razumevanju veze između emocija i ponašanja. Takođe, važno je podučavati decu da, ako se dogodi vršnjačko nasilje, treba da se obrate odraslim osobama (roditeljima, nastavnicim ili drugim osobama od poverenja), jer jedino na taj način nasilje može da se zaustavi. Zato je još važnije da mi, odrasli, slušamo i čujemo decu i njihove probleme, da ne minimiziramo iste, ali i da ne reagujemo prenaglašeno. U takvim situacijama važno je da reagujemo na način da deci ponudimo pomoć i podršku, ali i model konstruktivnog rešavanja nastale situacije.

Izvor: rts, cuvamte.gov.rs, Foto: Palilula.info