Zašto nastaje strah od zadataka i kako možete da ga pobedite
Nije istina da vam je suđeno da budete loši u matematici. Možda samo treba da se izborite sa vlastitom „matefobijom”.
Prve asocijacije prosečnog građanina Srbije na matematiku su brojevi i računanje, ali nemali broj njih pomisli i na “nešto loše”, i matematike se nerado priseća. Neki se odmah prisete pismenog i kontrolnog rada, neki misle na sabiranje, profesora ili komplikovan, težak predmet. Ali mnogi od nas koji se plaše matematike ili veruju da su loši u njoj možda samo pokušavaju da izbegnu probleme koje smo savršeno sposobni sami da rešimo uz vrlo malo truda.
Jeste li roditelj koji se užasava mogućnosti da mora da pomaže detetu sa domaćim iz matematike? Šta je, dakle, anksioznost zbog matematike i odakle ona potiče?
Uzima maha rano
Izraz „matefobija” skovala je matematičarka Meri De Lelis Gou 1953. godine, nakon što je posmatrala učenike koji su se mučili; opisala ju je kao „bolest koja se ispostavlja fatalnom pre nego što se uopšte primeti njeno prisustvo“.
Drugi stručnjaci su je definisali kao „paniku, bespomoćnost, paralizu i mentalnu dezorganizaciju koji se javljaju kod nekih ljudi kad se od njih traži da reše neki matematički problem”, „opšti strah od dodira sa matematikom” kao i da anksioznost zbog matematike može da se javi još na samom početku našeg formalnog obrazovanja.
Devojčice su možda sklonije ovoj fobiji od dečaka.
Istraživanje koje je sprovela Darsi Halet, psihološkinja sa Memorijalnog univerziteta Njufaundlend u Kanadi, sugeriše se da se anksioznost zbog matematike vezuje i za rana iskustva kao što su nepristupačni, besni ili frustrirani nastavnici, ili osećaj da se gradivo prelazi suviše brzo.
Nastavnici moraju da ističu da su greške sastavni deo procesa učenja – Ejnar Skalvik
Zabrinutost zbog matematike može samo da pogorša stvar i studije dece uzrasta između pet i osam godina pokazuju da anksioznost zbog matematike može loše da utiče na učinak opterećivanjem radne memorije.
Nastavnici koji vole matematiku
Izbegavanje matematike u školi može da prođe kod onih koji su odabrali da se specijalizuju za neke druge teme. Ali društvo je na gubitku ukoliko previše ljudi, uključujući neke koji bi zapravo mogli da budu dobri u matematici, izbegavaju biranje univerzitetskih kurseva povezanih sa matematikom ili poslove zasnovane na matematici.
Istraživanje sugeriše da veća izloženost matematici kod kuće – u ovom slučaju deca koja su se redovno igrala matematičkih igara na aplikaciji zajedno sa roditeljima – pomaže deci da imaju bolji uspeh u školi.
Pomoć učenicima da osete dovoljno samopouzdanja da traže reč na času takođe je važna, kaže Ejnar Skalvik, koji proučava anksioznost zbog matematike na Norveškom univerzitetu za nauku i tehnologiju.
„Moje istraživanje pokazuje da se učenici sa anksioznošću zbog matematike plaše da ne ispadnu loši pred drugima i zbog toga neće postavljati pitanja. Nastavnici moraju da naglase da su greške sastavni deo procesa učenja.”
Takođe je veoma važno, kaže on, stvoriti okruženje zasnovano na učenju, a ne na uspehu; kad škole prenose poruku da su ocene sve što je bitno, to stvara anksioznost, a sistem ocenjivanja može da prikrije pojedinačne napretke.
Smanjenje anksioznosti
I na višem nivou obrazovanja postoje dokazi da borba protiv same anksioznosti može da pomogne starijim đacima. Deo studije koja je pokazala da davanje fakultetskim studentima sa anksioznošću zbog matematike kratku ekspresivnu pisanu vežbu kao zadatak pred sam test iz matematike pomaže da im se poboljša učinak.
Za pisanu vežbu, od studenata je zatraženo da istraže vlastita osećanja anksioznosti povodom testa. Istraživači sugerišu da je vežba možda pomogla studentima da bolje razumeju i upravljaju emocijama, oslobodivši kognitivne resurse i tako popravivši radnu memoriju i učinak na testu koji je usledio.
