Zašto se građani Srbije osećaju siromašno?

Zašto građani Srbije osećaju siromaštvo, iako brojni ekonomski pokazatelji pokazuju da je životni standard značajno poboljšan?

Srbija je za nešto više od jedne decenije napravila veliki društveno-ekonomski pomak. To pokazuju podaci o zaposlenosti, materijalnoj sigurnosti i riziku od siromaštva. Ipak, statistički napredak nije u potpunosti promenio način na koji građani doživljavaju sopstveni život. Prema analizi ekonomiste Ivana Nikolića, više od 31 odsto građana Srbije i dalje ima subjektivni osećaj siromaštva.

Istovremeno, pokazatelji materijalne deprivacije ukazuju na znatno drugačiju sliku. Tu nastaje jedan od najzanimljivijih društvenih paradoksa današnje Srbije.

Brojke pokazuju da se životni standard promenio

Jedan od najvažnijih pomaka dogodio se na tržištu rada. Stopa nezaposlenosti, koja je 2013. godine iznosila oko 23 odsto, pala je na 7,2 odsto u drugom tromesečju 2026. godine. Istovremeno je broj formalno zaposlenih povećan za više od 300.000. Veća zaposlenost znači i veću finansijsku samostalnost domaćinstava. Manje porodica zavisi isključivo od socijalnih transfera. Promena se vidi i kroz pokazatelje materijalnih uslova života.

Prema analizi objavljenoj u časopisu Makroekonomske analize i trendovi, teška materijalna deprivacija među zaposlenima pala je sa 31,3 odsto 2014. godine na 6,2 odsto 2025. godine. To je veoma velika promena za period od nešto više od deset godina.

Drugim rečima, mnogo manji broj zaposlenih danas prijavljuje ozbiljne teškoće u obezbeđivanju osnovnih materijalnih potreba.

Šta zapravo znači materijalna deprivacija?

Materijalna deprivacija ne meri samo visinu plate. Ona pokušava da pokaže da li domaćinstvo može da obezbedi određene osnovne potrebe i dobra koja se smatraju važnim za dostojan život. Zato je moguće da osoba ima relativno pristojan prihod, ali i dalje oseća finansijski pritisak zbog visokih troškova stanovanja, hrane, prevoza ili drugih obaveza. Obrnuto je takođe moguće. Domaćinstvo može imati skromniji prihod, ali uz rešeno stambeno pitanje i manje troškove života može imati znatno stabilniju svakodnevicu.

Zbog toga se siromaštvo ne može objasniti samo jednom brojkom.

Rizik od siromaštva nije isto što i siromaštvo

Važno je razumeti i podatak o riziku od siromaštva. Republički zavod za statistiku navodi da je stopa rizika od siromaštva u Srbiji 2025. godine iznosila 19,6 odsto. Prag rizika od siromaštva za jednočlano domaćinstvo iznosio je prosečno 45.674 dinara mesečno. Ovaj pokazatelj ne znači automatski da je gotovo svaki građanin ispod tog praga bez osnovnih životnih uslova. On pokazuje relativni položaj prihoda domaćinstva u odnosu na nacionalnu raspodelu prihoda. Zato je potrebno razlikovati siromaštvo, rizik od siromaštva i materijalnu deprivaciju.

AROPE pokazuje širu sliku socijalne ugroženosti

Još širi pokazatelj je stopa rizika od siromaštva ili socijalne isključenosti, poznata kao AROPE. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, AROPE je u Srbiji 2025. godine iznosio 23,2 odsto. To je manje nego 2024. godine, kada je iznosio 24,3 odsto. Istovremeno, 2013. godine ovaj pokazatelj bio je znatno viši i iznosio je oko 43,2 odsto prema analizi MAT-a. Pad pokazuje da se položaj velikog broja građana zaista promenio. Međutim, Srbija još nije dostigla prosečan nivo Evropske unije prema ovom pokazatelju. To je važna činjenica koju ne treba zanemariti kada se govori o ekonomskom napretku.

U nekim osnovnim potrebama Srbija se približila Evropi

Promene su posebno vidljive kod svakodnevnih životnih potreba. Prema analizi Ivana Nikolića, svega 4,5 odsto građana Srbije 2025. godine navelo je da ne može da priušti novu odeću. Prosek Evropske unije iznosio je 7,4 odsto. Takav podatak pokazuje da poređenje Srbije sa Evropom nije jednostavno. U pojedinim oblastima zaostatak je i dalje veliki. U drugim oblastima razlika se značajno smanjila, a ponegde je Srbija prema pojedinačnom pokazatelju ostvarila bolji rezultat. Zato je najpreciznije reći da se Srbija materijalno približava evropskom proseku, ali još nije dostigla evropski standard u celini.

Najzanimljiviji podatak: 31,1 odsto građana oseća se siromašno

Tu dolazimo do ključnog pitanja. Ako se objektivni pokazatelji popravljaju, zašto veliki broj ljudi i dalje ima osećaj da živi loše? Prema analizi objavljenoj u MAT-u, 31,1 odsto građana Srbije 2025. godine imalo je subjektivni osećaj siromaštva. To je značajno više od udela zaposlenih koji su prema istom izvoru bili u teškoj materijalnoj deprivaciji. Razlika između 31,1 i 6,2 odsto iznosi 24,9 procentnih poena. Upravo taj jaz predstavlja suštinu problema. Statistika meri ono što ljudi imaju i mogu da priušte. Subjektivni osećaj meri kako ljudi procenjuju sopstveni život. Ta dva pokazatelja ne moraju da se kreću istom brzinom.

Čovek ne poredi svoj život samo sa jučerašnjim danom

Jedan od razloga za takav raskorak može biti način na koji ljudi procenjuju sopstveni standard. Građanin ne poredi svoju platu samo sa platom koju je imao pre deset godina. On je poredi sa cenama, životnim troškovima, standardom prijatelja, komšija i ljudi koje svakodnevno vidi. Danas dodatno postoji poređenje sa životom ljudi u razvijenijim evropskim zemljama. Internet i društvene mreže učinili su takva poređenja gotovo neprekidnim.

Građanin iz Srbije može istog dana videti cenu stana u Beogradu, platu u Nemačkoj i troškove života u Sloveniji. Takvo poređenje često ne uzima u obzir poreze, stanarine, lokalne cene i druge razlike. Ipak, ono snažno utiče na subjektivni osećaj standarda.

Evropa kao merilo životnog standarda

Poseban problem predstavlja odnos Srbije prema Evropskoj uniji. Srbija nije članica EU, ali je ekonomski, društveno i geografski snažno povezana sa evropskim tržištem. Veliki broj građana ima rođake ili prijatelje koji žive u zemljama EU. Mnogi rade za evropske kompanije ili direktno posluju sa evropskim tržištem. Zbog toga građani imaju mnogo neposredniju sliku evropskog standarda nego ranije. Evropa tako postaje svojevrsno ogledalo u kojem građani posmatraju sopstveni život. Tu nastaje psihološki paradoks. Srbija može značajno napredovati, ali ako evropske zemlje istovremeno ostanu ispred nje, osećaj zaostatka može opstati.

Nije dovoljno samo imati veću platu

Rast prihoda sam po sebi ne garantuje osećaj finansijske sigurnosti. Građanin želi da zna šta će moći da priušti za godinu, pet ili deset godina. Želi sigurnost zaposlenja, pristupačno stanovanje, kvalitetno obrazovanje i dostupno zdravstvo.

Želi da zna da će njegova deca imati bolje mogućnosti. Zato je osećaj standarda mnogo širi od mesečne zarade. Čak i kada plata raste, povećanje troškova stanovanja, hrane ili kredita može stvoriti utisak da se stvarni položaj nije poboljšao.

Istorija Srbije ostavila je trag

Drugi deo odgovora može se tražiti u istorijskom iskustvu. Generacije građana Srbije prošle su kroz ratove, sankcije, hiperinflaciju, raspad države i velike ekonomske krize. Takva iskustva ne nestaju kada se ekonomski pokazatelji poprave. Ona mogu da ostave trajnu potrebu za oprezom. Čovek koji je više puta doživeo nagli pad standarda može biti skeptičan prema svakom ekonomskom poboljšanju. Čak i kada danas živi bolje, on može očekivati novu krizu. Zbog toga subjektivni osećaj sigurnosti može zaostajati za objektivnim ekonomskim pokazateljima.

Nepoverenje dodatno pojačava osećaj nesigurnosti

Poverenje u institucije takođe može imati važnu ulogu. Ako građanin nema poverenje da će sistem dugoročno funkcionisati, veći prihod ne mora automatski da donese osećaj sigurnosti. Ljudi tada više razmišljaju o riziku nego o napretku. Pitanje nije samo koliko danas imaju. Pitanje je koliko veruju da će isto moći da imaju sutra. To je posebno važno kod porodica koje planiraju kupovinu stana, školovanje dece ili dugoročne kredite.

Mediji imaju odgovornost prema društvu

Na percepciju životnog standarda utiče i način na koji se društvo informiše. Loše vesti prirodno privlače više pažnje. Kriza, poskupljenje, otkaz, politički sukob ili afera često dobijaju više prostora nego postepeno poboljšanje životnih uslova. To ne znači da mediji treba da ignorišu probleme.

Naprotiv, posao novinarstva jeste da ukaže na probleme i kontroliše institucije.

Ali jednako je važno prikazati činjenice u njihovom punom kontekstu. Ako je neki pokazatelj poboljšan, javnost treba da zna zašto. Ako je neki pokazatelj i dalje loš, javnost takođe mora da zna zašto.

Samo takav pristup omogućava građanima da formiraju realniju sliku društva.

Ne treba ni ulepšavati ni potcenjivati rezultate

Postoji opasnost da se ekonomski podaci koriste za potpuno različite političke zaključke. Jedni mogu reći da je sve bolje i da problema više nema. Drugi mogu tvrditi da statistika ništa ne znači jer ljudi i dalje teško žive. Ni jedan pristup nije dovoljno dobar. Realnost je složenija. Srbija jeste napravila veliki materijalni napredak u odnosu na period od pre desetak godina. Istovremeno, veliki broj građana i dalje nema osećaj finansijske sigurnosti. Obe tvrdnje mogu biti istinite u isto vreme.

Zašto građanin i dalje može da se oseća siromašno?

• Troškovi života mogu rasti brže od očekivanja građana.
• Stanovanje je za mnoge porodice veliki finansijski teret.
• Građani porede svoje prihode sa bogatijim zemljama Evrope.
• Nesigurnost zaposlenja utiče na osećaj dugoročne stabilnosti.
• Istorijska iskustva podstiču oprez i nepoverenje.
• Nepoverenje u institucije smanjuje osećaj sigurnosti.
• Društvene mreže stvaraju stalno poređenje sa drugima.
• Mediji često daju više prostora negativnim nego pozitivnim ekonomskim trendovima.

Šta građani mogu da urade?

Razumevanje problema nije samo pitanje ekonomista i političara. Važno je da i građani nauče da razlikuju različite ekonomske pokazatelje. Jedna brojka ne može opisati kvalitet života čitavog društva. Umesto pitanja da li je Srbija siromašna ili bogata, korisnije je postaviti nekoliko konkretnijih pitanja.

• Da li imamo veće prihode nego ranije?
• Da li nam prihodi rastu brže ili sporije od troškova?
• Da li imamo sigurnije zaposlenje?
• Da li možemo lakše da rešimo stambeno pitanje?
• Da li možemo da štedimo?
• Da li imamo dovoljno novca za nepredviđene troškove?
• Da li naša deca imaju bolje mogućnosti nego što smo ih mi imali?

Tek kada se sva ova pitanja posmatraju zajedno, dobija se realnija slika životnog standarda.

Najvažnije je vratiti osećaj perspektive

Možda je upravo osećaj perspektive najvažniji deo cele priče. Čovek može živeti skromno, ali imati osećaj da ide napred. Može imati veću platu, ali osećati da stalno zaostaje. Razlika je u očekivanjima, sigurnosti i poverenju u budućnost. Zato ekonomski napredak mora da se pretvori u nešto što građani mogu svakodnevno da osete.

To podrazumeva stabilnija radna mesta, dostupnije stanovanje, bolje javne usluge i predvidljivije uslove života. Tek tada statistički napredak može postati i subjektivni osećaj boljeg života.

Zaključak: Srbija jeste napredovala, ali osećaj sigurnosti nije stigao do svih

Podaci ne ostavljaju mnogo prostora za tvrdnju da se životni standard u Srbiji nije promenio. Zaposlenost je znatno povećana, nezaposlenost je smanjena, materijalna deprivacija je značajno pala, a rizik od siromaštva ili socijalne isključenosti je smanjen. Istovremeno, činjenica da se 31,1 odsto građana subjektivno oseća siromašno ne sme biti odbačena kao običan pesimizam. Ona govori da ekonomski napredak nije isto što i osećaj sigurnosti. Građani ne žive u statističkim tabelama. Oni žive od plate do plate, plaćaju račune, kupuju hranu, rešavaju stambeno pitanje i planiraju budućnost svoje dece. Zato je pravi cilj ekonomskog razvoja mnogo veći od povećanja pojedinačnih pokazatelja. Cilj je da građanin oseti da njegov život postaje stabilniji, sigurniji i predvidljiviji.

Šta kažu najvažniji podaci?

Napomena: različiti pokazatelji mere različite aspekte životnog standarda i ne treba ih međusobno poistovećivati.

Izvor: Biznis.rs, Tanjug, Republički zavod za statistiku, Makroekonomske analize i trendovi, Eurostat, Foto: gpt