Smisao života – Buon giorno principessa
Ovo je film o životu, o najsmislenijim životnim vrednostima, koje ni smrt, ni najveća nesreća, ni holokaust, ni rat, ne može odvojiti od čovekovog bića, čiji se deo, za vjek i vjekov, nalazi u ljudskom srcu, počiva u njegovoj duši i čini život beskrajno privlačnim i neponovljivim iskustvom nad svim iskustvima.
Ovaj film svedoči da život, ne samo da ima smisla, nego ga zadržava i čuva i razvija u svim životnim okolnostima, ma kako se one čoveku činile teškim i neizdrživim. Jedno životno iskustvo ljubavi prema samom životu, koliko god nam se činilo i opštim i ličnim, preduboko je da bi bilo lažno, suviše jednostavno da bi bilo filozofsko, i zbog toga jednostavno, neposredno, prepoznatljivo, veoma smisleno i suviše ljudski, da dira u samu srž čovekovog bića.
Nauka nam je pomogla da shvatimo da se nagoni, emocinalna stanja, potencijalni talenti prenose genetikom, dok nam je pomalo ostalo nejasno kako se prenose i nasleđuju životne vrednosti. A kad razmislimo, taj veoma bitan životni princip dobijamo i čuvamo kroz tradicju, kroz porodično vaspitanje i dalje razvijanje kroz obrazovanje i duhovni napredak. A onda se zapitamo odakle dolazi i kako se nasleđuje smisao sopstvenog života, ako se uopšte može naslediti, odakle dolazi, gde su mu izvori nastanka, putevi traženja, snage za shvatanje i prihvatanje života kao nečeg najuzvišenijeg u ovom kosmičkom ustrojstvu?
Smisao je jedinstveno, neponovljivo, individualno, lično i najličnije iskustvo, otkrovenje i najveće dostignuće koje nam život nudi kao nagradu na ovom putu. Zbog toga smisao i nije čin tragaoca za pravim putem, za istinom, za ljubavlju, već sam put, samo traganje, sama ljubav. Današnja shvatanja egzistencijalističkih filozofija dopuštaju misao da je otkriće smisla moguće čak iako potpuno nestanu sve univerzalne vrednosti. Vrednosti su prolazne, promenljive kategorije, objektivizirana stvarnost merena filozofskim premisama datog vremena, prema tome mrtva i neživa kategorija, a sam smisao je večita, živa i jedinstvena lična spona sa svojim izvorom, sa sobom, sa drugima, sa svojim životom, sa Bogom i u Bogu.
Čovek svojim rođenjem dobija šansu da ostvari smisao kroz manifestaciju sopstvenog života. Prilike i šanse za ostvarenje svojih potencijala, talenata, želja i htenja su prolazne i neponovljive, ali uvek se dešavaju nove, različite i drugačije, i samo je pitanje da li ćemo ih prepoznati i iskoristiti kao mogućnosti da se razvijemo i izgradimo bogastvo sopstvenog iskustva i izraza. Kada jednom iskoristimo tu mogućnost, na način kako nas je naše biće, naši osećaji, znanje, intuicija, u tom momentu vodilo, onda tu mogućnost u svojoj životnoj situaciji pretvaramo u stvarnost i nalazimo smisao koji ona nagoveštava, i tada smo to učinili jednom i zauvek za taj životni trenutak. Stvarnost se ispunjava i polako prelazi u prošlost, odlaže se u trezor naših iskustava, koja su zauvek naša, koju nam niko ne može ukrasti niti oduzeti, koje ne možemo izgubiti, uništiti, razbiti, koja nas odatle uče i podučavaju za sledeće korake u životu. Trezor, odakle izvire kontinuitet smisla naših života, i izvor snage za dalja usmerenja ka novim iskustvima.
Ljidi se često žale na prošlost, žale za izgubljenim šansama, prilikama, za promašenim mogućnostima, sažaljevaju sopstvenu lošu sudbinu, nedaće i nesrećne okolnosti, zaboravljajući da i iz takvih okolnosti iskustvenog repertoara mogu naći smisao, ne samo datih životnih momenata, već i smisao za dalji put, kao izvor životne energije koja nas napaja direktno iz srca, gde čuvamo sve naše osećaje, patnje, ljubavi, strepnje, slutnje, predosećaje, koje samo od nas traže da ih transformišemo i pretvorimo u životnu pobedu. Čovek mora da zna kako da pretvori i svoje patnje u ljudska dostignuća, poraz i pad u pobedu i trijumf sopstvenog životnog dostignuća.
Život nikada nije promašen i životu nikada ne nedostaje smisao, jer smo svi Božija deca u kojima postoji večita iskra života, koja se samo različito manifestuje i ogleda u svakom od nas kao neponovljivo i jedinstveno iskustvo. Čak i kad smo u naizgled u beznadežnim situacijama, suočeni sa sudbinom koja se ne može promeniti, smisao nam daje snage da promenimo sebe iznutra i porastemo do višeg nivoa, mogućnost da se razvijemo i duhovno i nađemo snage da sve što nam je u životu dato prihvatimo sa najvećom zahvalnošču, jer se u dubokim korenima svakog iskustva krije neki, za nas same, najintimniji i duboko doživljeni smisao.
Poslednji stepen rasta u ovom realitetu života je smrt. ” U grob ćeš leći kad si zreo, kao što se žito žanje kad dozri” (knjiga o Jovu, 5, 26) Smrt, samo kao još jedna promena našeg bića, je samo prelazna forma iz jedne egzistencije u drugu, što znači da se smisao može naći i u patnji i u samoj smrti. Viktor Frankl, smatra da život ima bezuslovni smisao, dostupan svakom čoveku, u svakoj situaciji, i svakoj dimenziji sopstvene egzistencije.
Nečujni vapaj za smislom, knjiga Viktora Frankla, ukazuje na dostignuće jednog psihoterapeuta, koji je i sam preživeo nacistički logor Aušvic i Dahau, i na osnovu svog neverovatnog iskustva čistog preživljavanja na samoj ivici života i bezumne smrti, našavši se u sasvim drugačijim okolnostima, ali ne menjajući svoju životnu ulogu posmatrača ljudskih ponašanja i pomagača u najtežim životnim situacijama, uočio koliko je smisao, makar neizgubljen u najdubljim slojevima čovekovog bića, veliki motiv za očuvanje sopstvenog života. Iz takvog ličnog iskustva je nastala nova teorija i praktična psihoterapijska metoda – LOGOPEDIJA – lečenje smislom, koja je još jedan civilizacijski i čisto ljudski korak u razumevanju ljudske egzistencije.
Naredni prilog navodi neka zanimljiva razmišljanja na ovu temu, crtice iz pomenute kjnige Viktora Frankla
- Današnje društvo zaista udovoljava i zadovoljava svakoj potrebi – osim jednoj: potrebi za smislom!
- Za razliku od drugih životinja, čoveku nije dato da pomoću poriva i nagona zna šta mu je činiti, a za razliku od čoveka pređašnjih vremena, tradicije i tradicionalne vrednosti više mu ne govore šta bi trebao da čini. Posledica? On čini ono što i drugi ljudi čine – što je konformizam – ili čini ono što drugi žele da čini – što je totalitarizam.
- Propadanje tradicija je glavni činilac koji utiče na egzistencijsku prazninu.
- Zavisnost kao izvor osećaja besmislenosti.
- Ne smemo dopustiti da nas verovanje u moguću humanost čoveka zaslepi pred činjenicom da humana ljudska bića jesu, a verovatno će uvek i biti, u manjini. Ali, upravo ta činjenica svakog od nas poziva da se pridruži manjini: stvari loše stoje, ali ne dadnemo li sve od sebe da ih učinimo boljima, sve će postati još gore.
- Čovek prvo mora dostići zadovoljavajući životni standard i tek se onda može približiti zadatku pronalaženja svrhe i smisla života.
- Menjajući sebe (ako već ne možemo promeniti svoju sudbinu ) tako što sebe nadrastamo i na sebe zaboravljamo, ispoljavamo najkreativniju od svih ljudskih mogućnosti.
- Porivi i nagoni guraju, ali razlozi i smisao vuku.
- Bog je pratilac vašeg najintimnijeg razgovora sa samim sobom. Kad god govorite sami sebi u najvećoj iskrenosti i najdubljoj samoći – onaj kome se obraćate može se s pravom nazvati Bogom.
- Hajde da život ne uzimamo baš tako ozbiljno i strogo. Zabavljajmo se na račun vlastitih problema. Postavimo li se u stranu, te iz prikrajka gledamo na njih i smejemo im se, oni će naprosto i jednostavno nestati – kao dim!
