Šta znači biti culture fit i zašto je važno?

Culture fit u korporativnom svetu označava usklađenost između vrednosti zaposlenog i organizacije.

Osobe zadužene za ljudske resurse i intervjuisanje kandidata koriste ovaj izraz kako bi opisali nekoga ko zadovoljava očekivanja i uklapa se u imidž firme.

Sviđalo se nama to ili ne, retko kada je na razgovoru za posao dovoljno samo dobro uraditi test. Vrši se niz procena, a jedna od njih tiče se i vašeg karaktera. Da li delujete kao konfliktna ličnost, kakav vam je stil komunikacije… Jednostavno, hoćete li se uklopiti.

Zašto je u današnje vreme izuzetno važno biti culture fit, ne samo kako biste zadovoljili očekivanja i dobili posao, već i radi unutrašnjeg mira? Otkrivamo u nastavku teksta.

Culture fit iz ugla poslodavca: potraga za idealnim članom tima

Za kompaniju, pronalaženje kandidata koji je “culture fit” prirodno je deo strategije jer svaki pogrešan odabir firmu košta vremena i novca. Poslodavci traže nekoga čiji se radni etos i način rešavanja problema poklapaju sa dinamikom i vizijom firme. Takvi zaposleni brže postaju produktivni i ređe napuštaju kolektiv.

Kroz intervju se zapravo testira da li će vaša energija podići tim ili narušiti već uspostavljenu dinamiku. Menadžmentu je potreban neko ko ne samo da “zna posao”, već i istinski razume i deli njihove vrednosti. Na primer, ako je kompaniji izrazito stalo do tehnoloških inovacija i modernog pristupa poslovanju, poželjno je da kandidat bude u toku sa stalnim promenama i otvoren za nove stvari.

U idealnom svetu se zaposleni i firma poklope kao dva delića slagalice. U realnosti, često i firme imaju problem da nađu pouzdane radnika, a i radnici mesto gde će biti vrednovani i tretirani sa poštovanjem.

Culture fit iz ugla zaposlenog: plata je samo jedan od faktora

U proseku, osoba za života provede oko 90.000 sati na poslu. To je okvirno 13 godina i dva meseca. Ne, ovde nismo računali prekovremene sate, vreme provedeno u putu od i do posla i sl.

Kolege i nadređene često u toku radne nedelje viđamo više nego porodicu. Imajući to u vidu, ne možete reći da nije važno gde radite dokle god vam plata redovno leže na račun. Zar ne?

Plata, koliko god bila visoka, ne može na duge staze da kompenzuje osećaj nepripadanja firmi.

Zamislite osobu kojoj su sloboda govora, kreativnost, transparentnost ili liberalne vrednosti osnova postojanja. Sada je zamislite u rigidnom, hijerarhijskom sistemu gde se svaka odluka donosi iza zatvorenih vrata. Empatija ne postoji, a kritičko mišljenje doživljava se kao napad na autoritet. Da stvar bude gora, čini se da kolegama takav sistem odgovara i gledaju osobu podsmešljivo kada priča o svojim interesovanjima ili životu van posla.

Može li takva osoba da obavi posao? Može. Da li će biti produktivna? Verovatno, jer je profesionalac. Ali da li će biti srećna?

Kada se vaša lična uverenja sudare sa korporativnom kulturom koja ih negira ili smatra „gubljenjem vremena”, počinje pad motivacije. Svaki radni dan na mestu gde niste culture fit postaje gluma, a svako suzbijanje sopstvenog identiteta radi uklapanja u okruženje uzima svoj danak. Na kraju, ne plaćate cenu samo svojim vremenom, već i unutrašnjim mirom koji ni bonus na kraju meseca ne može da povrati.

„Ćuti. Ne talasaj.”

Ovu čuvenu rečenicu mnogi su čuli od članova porodice ili zabrinutih prijatelja, bar jednom. Baš kao i onu „Samo da ima posla”. Ranije se poštovanje svakog vida autoriteta podrazumevalo, a cilj je bio „upasti” u firmu i ostati u njoj do penzije. Svaka žalba ili pritužba od strane radnika gledala se kao njegova slabost i pretnja kolektivu. Tek poslednjih godina, sa stupanjem generacije Z (koja ceni svoje vreme i energiju) na tržište rada, počinjemo da shvatamo značaj borbe za sebe. Isto tako, i da nije poraz napustiti neperspektivno radno mesto koje nas ne čini srećnim.

Pa ipak, mnogi zaposleni iz straha i danas odbijaju da odu na bolovanje kada su bolesni, ostaju prekovremeno i tolerišu razna kršenja svojih prava.

Naš sagovornik, diplomirani pravnik, apeluje na radnike da se upoznaju sa svojim radnim pravima. Ističe sledeće: „Veliki problem je što čak i visoko obrazovani ljudi sami pristaju na nepoštovanje na radnom mestu – potpisivanjem ugovora, bez da ga pročitaju ili razumeju. Uvek odvojite vreme za to. Nemojte da vam je neprijatno.”

Nažalost, u represivnim poslovnim sistemima, biti „culture fit” još uvek znači biti nevidljiv i poslušan. Poslodavci koji su nemi na pojave poput mobinga, diskriminacije ili kleptomanije na poslu, uglavnom osobu koja je culture fit doživljavaju kao jednostavnu za kontrolisanje.

Svaku nepredviđenu okolnost i odstupanje od naviknutog ponašanja doživljavaju kao napad na autoritet, a ne priliku za gajenje kulture komunicije i razmenu mišljenja. Organizaciona kultura tada prestaje da bude kohezivni faktor i postaje instrument gušenja talenta i rušenja samopouzdanja.

Čovek pod stresom u kancelariji, Foto: Freepik

Quiet quitting i burnout

Svi smo mi ljudi i prirodno je da želimo povratne informacije i priznanja za svoj rad, ali i smernice za poboljšanje rezultata. Međutim, kada toga nema i osećate se kao da ne pripadate kompaniji, često dolazi do neke od sledećih situacija:

Burnout (sindrom sagorevanja)

Sindrom sagorevanja je više od umora nakon naporne radne nedelje. To je stanje potpune emocionalne, mentalne i fizičke iscrpljenosti izazvano dugotrajnim stresom. Burnout se dešava kada dajete sve od sebe u sistemu koji ne uzvraća ni poštovanjem ni podrškom. Tada radni zadaci postaju nepodnošljiv teret, a entuzijazam zamenjuju cinizam i osećaj otuđenosti od kompanije.

Quiet quitting (tihi otkaz)

Kao odgovor na nedostatak priznanja i feedbacka, mnogi se odlučuju na „tihi otkaz”. Niste zapravo dali otkaz, ali ste doneli odluku da radite “bare minimum”, tj. isključivo onoliko koliko piše u ugovoru. Bez iniciranja novina, ostajanja prekovremeno ili komunikacije više nego što je neophodno.

To je odbrambeni mehanizam kojim zaposleni pokušava da sačuva svoje mentalno zdravlje, te povlači jasnu granicu između posla koji ga ne ispunjava i ostatka svog života.

Na kraju dana, važno je zapamtiti da ni jedna kompanija nije vredna toga da u ogledalu više ne prepoznajete osobu koja se svakog jutra sprema za posao. Rešenja i kompromisi postoje, čak i onda kada situacija deluje bezizlazno, samo ih treba pronaći.

Foto: Freepik