Kakva su se vina pila nekada u srpskim kafanama

Kafane i gostionice u Beogradu bile su izuzetno važne za razvoj vinarstva u Srbiji u drugoj polovini 19. i na početku 20. veka.

Kafane kao centri vinske kulture

U drugoj polovini 19. veka na teritoriji Beograda poslovalo je više od 300 kafana, mehana i gostionica. Kafane su bile mesta društvenog života u gradu, kao što je to uostalom i danas slučaj. Zato ne čudi što se vino, pored potrošnje u domovima, najviše konzumiralo upravo u gostionicama i kafanama. Upravo zbog toga su se pojedini ugostitelji trudili da za svoje lokale obezbede što kvalitetnije vino. Istovremeno, na onoj drugoj strani medalje često bi se začuo uzvik: „Krčmarice, još vina natoči, ali prirodnog!“ Novine iz tog perioda bile su pune oglasa ugostitelja. U njima su objavljivali da su im stigle nove zalihe vina iz poznatih vinskih krajeva. Prva vina iz Srbije počela su da se pojavljuju na međunarodnim vinskim izložbama i ocenjivanjima krajem 19. veka. I pored toga, od samog početka osvajala su nagrade. Ako pogledamo spiskove nagrađenih vina sa tih takmičenja, upada u oči da su to uglavnom bila vina bogatih trgovaca, vlasnika gostionica i kafana.

Prevara i dorađivanje vina

Nažalost, želja za profitom motivisala je neke ugostitelje da se služe prevarama. Svest o zaštiti potrošača tada nije bila na visokom nivou. Zato se dešavalo da ugostitelji mešaju vina iz čuvenih vinskih rejona sa jeftinijim vinima. Pojedini su dodavali i sok od bobica zove ili cveklu. Cilj je bio da vino dobije intenzivniju boju ili aromu.

Kafana „Todora od Stalaća“

Kafana „Todora od Stalaća“ kod Trkališta, na području današnjeg Vukovog spomenika, početkom 20. veka bila je poznata po dobrom smederevskom vinu. Vlasnik kafane je u početku nabavljao grožđe iz Turske, odnosno Makedonije. Od njega je sam pravio vino. Gostima je istovremeno nudio i domaće vino iz Smedereva. Među gostima se brzo pročulo da je smederevsko vino bolje i kvalitetnije. Zbog toga za makedonsko vino više „nisu hteli ni da čuju“. Vlasnik je potom odlučio da u svom lokalu nudi isključivo čisto, domaće smederevsko vino.

Priče o vinu napravljenom od praška

Situacija na tržištu vina tada je bila veoma neuređena. Više izvora navodi da je u Beogradu bilo teško pronaći čisto i prirodno vino koje nije bilo „dorađivano“. Priče o dorađivanju vina išle su toliko daleko da je Beogradom kružila priča o vinu napravljenom od praška. Prema toj priči, jedan trgovac vinom je tokom putovanja u inostranstvu probao vino koje mu se dopalo. Dogovorio je uvoz nekoliko hektolitara. Jednog dana u Beogradu mu je stigla isporuka prazne buradi. Kada je kontaktirao prodavca i pitao zašto je poslao praznu burad, dobio je neobičan odgovor. Prodavac mu je navodno rekao da samo treba da naspe vodu u burad. Posle nekoliko dana trebalo je da dobije isto vino koje je ranije probao.

Fabrikovana vina iz okoline Pečuja

Ako govorimo o „dorađivanim“ vinima, u Beogradu je bilo zastupljeno vino iz okoline Pečuja. Pojedini pečujski vinari proizvodili su i do tri miliona litara vina godišnje. U proizvodnji fabrikovanog vina macerirali su kominu kako bi dobili „kominjak“. U njega su potom dodavali boje ili ga mešali sa italijanskim i dalmatinskim vinima. Takvo vino prodavalo se u Mađarskoj, a veliki deo proizvodnje odlazio je i u izvoz.

„Valjevsko vino“ i druge prevare

Pojedine kafane nudile su i „valjevsko vino“ sumnjivog kvaliteta. Beogradske kafedžije najčešće su mešale staro i novo vino. Kominjak su mešali sa vinima boljeg kvaliteta. U vino su dodavali i šećer, boju i druge sastojke.

Godine 1894. zabeležen je slučaj zaplene velike količine fabrikovanog vina. Ta smeša sadržala je vodu, sirće, šećer i sintetičku anilinsku boju. Dakle, uopšte nije bila napravljena od grožđa i nije sadržala alkohol.

Savet ljubiteljima vina iz 1905. godine

Milan Grković, profesor poljoprivrede i veterine, ostavio je 1905. godine savet ljubiteljima vina iz Beograda.

„Potrošači treba da imaju na umu da ima vrlo dobrog vina u Krajini (Negotinu, Kladovu, Salašu, itd), u Župi, u Vranju i Vlasotincu, u Pirotu, u Prokuplju, u Knjaževcu, Zaječaru, Smederevu, itd. i da se po nekoliko njih iz Beograda mogu udružiti i preko nekog svog poznanika nabaviti dobro vino, pa ga podeliti, i da tako rade sve dotle dok beogradski vinari i gostioničari ne otpočnu držati i prodavati čisto, prirodno srpsko vino.“

Vino kuće i poverenje potrošača danas

Danas, kada u restoranu naručite vino kuće, često se dešava da na vinskoj karti nema mnogo informacija o vinu koje ćete dobiti.

Još veća nepoznanica može biti pitanje koliko dugo je otvorena boca. Ako vino stoji danima, oksidacija može uticati na njegove arome i kvalitet. Kada je reč o geografskom poreklu vina, potrošač često nema dovoljno informacija. Ne postoji uvek garancija da se u čaši zaista nalazi vino iz određenog srpskog vinogorja.

Potrošači se zato još uvek u velikoj meri oslanjaju na poštenje ugostitelja.

Kako se zaštititi od loših vinskih praksi?

Najbolji način zaštite jeste kontinuirana edukacija o vinima koja pijete. Važno je sticati iskustvo i upoznavati različite sorte vinove loze. Dobro je probati vina iz različitih cenovnih rangova. Tako se vremenom lakše uočavaju razlike u kvalitetu i stilu. Nemojte se ustezati da pitate više informacija o vinu koje pijete. Informisan potrošač lakše može da prepozna kvalitet i donese odluku na osnovu dostupnih podataka.

Izvor: vino.rs, Autor: Tomislav Ivanović